Далматинац
Пит бул
Пикинезер
Лабрадор
Доберман
Галерија


 Доберман или доберман пинчер је пас настао мешањем више раса паса. Доберман се обично користи као пас чувар или полицијски пас, и има репутацију пса оданог породици и господару, и незгодног ако се са њим не поступа како доликује. Пошто се доберман најчешће користи као пас чувар, и због неких његових улога на филмском платну, многи људи се плаше добермана; многи не разумеју какав је он у ствари. У суштини, доберман је интелигентана и пажљива раса која напада људе само кад осети да је сам или његово власништво и породица у опасности. Женка добермана је до гребена висока око 64-68 центиметара и тешка 34 до 36 килограма, док је за мужјаке стандард висина до гребена леђа 68 до 72 цм (толеранција +2 цм) а тежина 41 кгВећина људи познаје добермана као црног пса са браон палежом. Међутим, постојање два различита гена за боју узрокују четири различита фенотипа боје код добермана. Традиционална боја се јавља када су оба гена доминантна, и такав доберман се обично назива црним, док је, због тога што је један од гена рецесиван, најчешћи такозвани црвени доберман, који је црвено-смеђ са бронзаним мрљама.
Када је први ген доминантан а други рецесиван, добија се такозвани плави (сиви) доберман, док се код најмање вероватне комбинације гена (оба рецесивна) добија доберман срнеће (светлосмеђе) боје (понегде познат и као чоколадни).
У новије време се проширио узгој и продаја пете сорта добермана, назване бели доберман. Добермани ове боје имају генетску мутацију, која, независно од генотипа било којег од два гена за боју, спречава стварање проитеина пигмента, тј. животиња је албино. Мада многи потенцијални власници добермана налазе да је боја допадљива, албино доберман као и сваки други албино, има много већу вероватноћу добијања рака и других болести и треба што мање да се излаже сунцу. Популарност белог домермана је знатно опала након што су ризици постали широко познати, те многи позивају на престанак узгоја и продаје белог добермана, јер се то може схватити и као суровост према животињи. У неким земљама је намеран узгој белог добермана незаконит мада, као и са људима, насумичне генетске мутације и даље доводе, у потпуно непредвидљивим и веома ретким случајевима, до албинизма код добермана.
. Многе људе, који су видели да добермани имају репове само десетак центиметара дугачке, може изненадити податак да се доберман заправо рађа са репом који је дужи него код већине других раса. Доберман пинчер обично неколико дана после рођења бива подвргнут купирању, поступку у коме му се одсеца већи део репа. Објашњење за ово је „изглед“ који би пас требао да има, онако како је Луис Доберман првобитно замислио пса. То такође пса чини неустрашивим и чврстим на изглед.
Сем ових плитких разлога за третирање животиње на такав, многи би рекли нехуман, начин, постоји и практичан разлог — то уклања згодну „ручку“ за коју би криминалац или нападач могао да зграби животињу док обавља чуварску или полицијску дужност. Још један разлог јесте да се псима који имају тип репа као доберман (дугачак са врло мало длака или меса које га покрива) веома често дешава „сломљени реп“. Сломљени реп може бити све од стварног лома репних пршљенова па до много чешће повреде коже, које је веома тешко залечити због немогућности завијања и заштите репа.
Шта год људи мислили о томе, мало купаца добермана има избор што се тиче дужине репа; купирање се мора одрадити убрзо после рођења пса, што значи да одлуку скоро увек доноси одгајивач пре него што пас буде понуђен на продају.
Очекивани животни век здравог добермана је око 12 година, с тим да већина добермана умире између 11. и 13. године. Уобичајени здравствени проблеми су проширена кардиомиопатија (Диалатед Цардиомyопатхy), Вон Вилебрандова болест (вон Wиллебрандс Дисеасе; поремећај у крварењу који се може тестирати генетски), хипотироидност
(хyпотхyроидисм), рак а код плавих и срнећих и алопеција (алопециа — опадање длаке).                                   
      Добермана је први одгојио Луис Доберман у Немачкој око 1890. године. Као порезнику, требао му је пас за заштиту, па је одлучио да одгаји нову расу, која би по његовом мишљењу била идеална комбинација снаге, оданости, интелигенције, и неустрашивости. Развој и усавршавање расе су наставили Ото Голер (Отто Гоеллер) и Филип Грунинг (Пхилип Груенинг).