Bajke 1
Bajke 2
Bajke 3
Bajke 4
Bajke 5

                                             

                                              STARO SEDLO

Jedan siromašni seljak služio je u sedmogodišnjem ratu kao vojnik. U jednoj bici njega je sam kralj odlikovao.

Posle rata je seljak orao svoju zemlju baš u vreme kada je kralj onuda prolazio. Kralj prepozna seljaka i upita ga kako u životu prolazi.

Svakako odgovori mu seljak.

Potom upita kralja da li sme da mu pošalje nešto. Kralj se tome malo začudi, ali milostivo klimnu glavom. A seljak mu pošalje lonac kuvanih trešanja.

Kada je kasnije kralj istim putem prolazio, upita ga seljak kako su mu prijale trešnje. Ali kralj o njima nije ništa znao, jer su zaslađene trešnje njegove sluge pojele. Ali sad je on morao zapitati seljaka šta želi da za te trešnje dobije.

AH! odgovori seljak. U stvari, ništa! Ali, ako baš hoćeš da mi nešto daš, možda bi mi staro sedlo bilo od koristi.

Kralj to blagonaklono odobri. Ali seljak je hteo i napismeno da ima, ako bi kralj, daleko bilo, u meduvremenu umro ili na ovo zaboravio. Kralj mu dade i napismeno.

Već drugog dana ode seljak sa tom potvrdom knezu, koji je nedaleko od seljakove kuće na velikom dobru živeo. Njegovo dobro zvalo se Staro sedlo.

Seljak učtivo reče knezu:

Kralj mi je Staro sedlo darovao, a ovde imam i napismeno. Sad vas molim da mi dobro predate.

Knez odmah ode da se s kraljem objasni, ali kralj, kad prepozna svoj potpis, morade seljaku ostaviti dobro.

U gradu Kulovu održavao se godišnji vašar. Tatej i Matej u to vreme nisu imali nikakva posla. I tako se reše da idu u Kulov na vašar. Ali za to je bio potreban novac. Doseti se Matej i reče Tateju:

Napravićemo limunadu. Nju ćemo tamo prodavati na čaše. Tako ćemo se lepo provesti i još zaraditi.

S punim balonom limunade, krenu oni na vašar. Ali da ne bi pali u iskušenje, ostave kod kuće sve pare. Balon su nosili naizmenično.

S početka je dobro išlo, ali ubrzo je sunce pripeklo takvom žestinom da su svaki čas brisali znoj sa čela. Jezik im se za nepce lepio. Tada reče Matej:

Kako bi bilo da na ovoj vrućini popijemo po čašu limunade?
Ali Tatej, koji je baš tada balon nosio, osta čvrsto pri dogovoru i odgovori:

Bez para niko neće ništa dobiti!

Dok je to izgovarao, oblizivao je usne, ali je hrabro produžio dalje. Tužni Matej, gundajući, jedva je hvatao korak s njim. Ali slučaj je hteo da on, zavukavši ruku u džep, pronađe u njemu davno zaboravljeni groš. Kakva radost! Odmah mu sine kroz glavu: za groš se može limunada kupiti.

Tatejiću, uzviknu on prodaj mi čašu limunade, imam jedan groš!

I Tatej mu natoči. Sad je Matej bio na redu da balon nosi. Nisu daleko odmakli, kad i Tatej kupi od Mateja čašu limunade za groš. A kad je Tatej balon poneo, zatraži Matej čašu limunade za groš, i to je tako išlo sve dok nisu stigli na vašar. A tada, kad im se za limunadu obratiše prvi kupci, balon je bio prazan.

Ali to ih nije nimalo uznemirilo, jer su se setili da su limunadu putem jedan drugom prodavali i da su za svaku čašu dobijali po groš. Zao se odmah upute u krčmu da te novce potroše. A tamo iako su sve džepove pretražili, ne nadoše u njima više od jednog groša.

 

                                           VODA ZIVOTA

Bio u jednoj zemlji stari kralj koji je imao tri sina. Jednom kralj oboli. Nijedan od lekara koje su pozvali nije umeo reći kakva je to bolest i nijedan joj leka nije znao. Tada pomisli kralj da neće još dugo živeti, pa dozva svoje sinove k sebi. On im saopšti da će brzo umreti i opomenu ih da se slažu i podnose kada posle njegove smrti zavladaju zemljom.

Posle toga ožalošćeni sinovi izadoše u vrt. Tamo se, neočekivano, iza jednog grma pojavi mali, sedi, bradati starac, koji ih zapita:

Zašto ste tako tužni?

Najstariji sin odgovori:

Naš otac je veoma bolestan i nijedan mu lekar ne može pomoći. On će sigurno brzo umreti.

Lekari ne mogu pomoći vašem ocu, ali on će svakako ozdraviti od leka za koji vam ja budem kazao reče starčić.

Sinovi se iznenadiše i zapitaše kakvo je to sredstvo, a mali čovek im odgovori:

To je voda života. Jedan od vas mora poći po nju. Put će već nekako pronaći.

Posle tih reči izgubi se bradati starac, isto tako iznenadno kako se pojavio.

Najstariji sin ode odmah k ocu i saopšti mu to. Zatim reče da će odjahati po vodu života. Otac se s tim složi. Najstariji sin se sa roditeljima i braćom oprosti i odjaha.

Zadržavši se prilično dugo na putu, stiže najzad u veliku šumu i u njoj na raskršće. Na raskršću je stajao mali, bradati starac, koji ga upita:

Kuda jašeš, mladi kraljeviću?

Kraljević mu nadmeno odvrati:

Šta je tebe briga, kad mi ionako ne možeš pomoći!

I produži dalje. Ali, što je dalje išao, sve se više sužavao put, i, na kraju, mladić dospe u mračni klanac, gde nije bilo ni puta ni staze. Tamo se potpuno izgubi.

Kad se najstariji sin ne vrati, pođe srednji na put. Ali i njemu se isto to dogodi, te zaluta u tamnom bezdanu.

Kod kuće su uzalud čekali na najstarijeg i srednjeg sina. Onda najmladi sin zamoli kralja za dozvolu da po vodu života on odjaše. Kralj mu to teška srca odobri.

On dojaha u onu šumu i na veliko raskršće. Tamo ugleda malog, bradatog starca gde sedi. On mu priđe, a čovek ga upita:

Kuda jašeš, mladi kraljeviću?

Jašem po vodu života, da bih svoga oca od smrti izbavio odgovori kraljević.

Kad si tako srdačan, sigurno ćeš je pronaći reče čovek. Jaši tim putem! Ubrzo ćeš stići do velikog dvorca. Ali dvorac i svi njegovi žitelji začarani su. Dvor čuvaju dva lava. Svakom lavu gurni polutku hleba u ždrelo, pa će se umiriti i propustiti te da prođeš. U dvoru ćeš naći začaranu princezu. Ona će ti objasniti šta valja dalje da činiš. Ali, pazi: u dvoru možeš ostati samo do dvanaest časova, zadržiš li se duže, bićeš izgubljen.

I starac predade kraljeviću gvozdeni štapić kojim će gradska vrata razvaliti, a dade mu i veknu hleba za lavove. Pošto je kraljević još malo jahao, ugleda pred sobom začarani grad. On se brzo približi. Ali vrata su bila zatvorena.

Kraljević izvuče gvozdeni štapić i udari njime o vrata, koja se škripeći otvoriše. Ali odmah nasrnuše dva velika lava, spremna da skoče na njega. On ubaci svakom po polutku hleba u ždrelo, od čega se lavovi umiriše i povukoše u stranu. Sad je već bio u gradu, pa skoči s konja i priveza ga. Potom uđe u dvorac. U prvoj sobi, za stolom, sedeo je čovek, koji ni reči ne izusti. U drugoj sobi zatekne princezu. On joj priđe i dotače je. Princeza ga ljubazno pogleda i reče:

Nisi došao u pravi čas! Za godinu dana ponovo dodi!

I ona mu u poverenju nešto šapnu na uho. Kraljević to upamti, a princeza mu još reče kako da do vode života dođe. On se zaputi tamo.

Tako stiže i u poslednju sobu. U joj je stajala već pripremljena postelja. Kako je kraljević bio od dalekog puta jako umoran, leže da se malo odmori. Ali on čvrsto zaspa i dosta dugo je tako uspavan ležao.

Odjednom se prenu, skoči i potrča dugačkim hodnikom, koji mu je princeza pokazala. Na kraju hodnika nađe izvor vode života, namah napuni plosku i pohita iz dvora, jer je već dvanaest otkucavalo. Napolju skoči na konja i izlete kroz vrata baš u trenutku kada se ona sa treskom zatvoriše i kraj repa njegovom konju odrezaše.

Pred vratima je opet stajao onaj mali, bradati starac, koji mu poruči:

Hitaj sada! Još dosta trba da uradiš. Na svome putu proći ćeš tri kraljevstva. U prvome će biti buna, u drugome glad, a u trećem rat. Imaš taj štapić, njim ćeš bunu smiriti. Daću ti hleb koji će se razmnožiti i glad u onom kraljevstvu utoliti. A daću ti i čarobni mač da njime okončaš rat.

U prvom kraljevstvu kraljeviću pođe za rukom da pomoću čarobnog štapića uguši bunu. Na medama drugog kraljevstva pokloni svoj hleb siromašnim ljudima, pošto ga je prethodno raskomadao. Svaki, pak, komad ponovo naraste i hleba je bilo dosta za ceo narod. Na kraju stiže i u treće kraljevstvo. Tamo se nađe usred velike bitke. On poteže svoj čarobni mač, polete kao s vihorom na neprijatelja i protera ga iz zemlje.

Odatle, posle dugog putovanja, dojaha kraljević na veliko jezero. Tamo se neočekivano susrete sa svojom braćom. Bilo je to radosno viđenje. On im ispripovedi sve svoje doživljaje, a onda zajedno potražiše ladare da ih preko vode prevezu.

Na ladi, najmladi brat, koji je od dugog puta i mučnog ratovanja bio veoma umoran, ubrzo tvrdo zaspa. Tada mu najstariji brat izvuče iz torbe plosku sa vodom života, pa vodu preruči u svoju plosku, a njegovu napuni morskom vodom. Kada su stigli na drugu obalu, probudi se najmladi brat, pa sva trojica stupiše na zemlju. Sada su već bili blizu dvora, pa su nestrpljivo gonili svoje konje.

Vrata na očevoj sobi bila su otvorena. Otac je ležao zamišljen, a majka je iznad postelje plakala, jer su oboje strepeli da im se sinovi neće vratiti. Kada su oni naišli, svi se veoma obradovaše. Najmladi sin dohvati odmah svoju plosku i pruži je ocu da se napije. Ali očevo stanje se ne poboljša. Od morske vode još teže oboli. Kraljević se bog toga rastuži i izađe iz sobe uplakan. Sada izvuče najstariji sin plosku sa pravom vodom, dade je ocu i reče:

Najmladi je hteo da te otruje, a ja ti donosim prvu vodu života.

Otac, koji jedva ispi vodu, namah ozdravi i ustade iz postelje. Gnevan na najmlađeg sina, reče:

Hajde da se dogovorimo kako da kaznimo najmlađeg zbog nevaljalstva.

A najstariji sin odgovori:

Šta bismo drugo: on mora umreti! Neka ga lovac odvede u šumu i tamo ubije!

Odmah su naredili da kraljevića zavežu, a potom ga lovac, tako vezanog, odvede u šumu. Ali on je znao da kraljević ima dobro srce i reši se da ne izvrši kraljevo naredenje. On ga oslobodi veza i reče:

Izgubi se brzo, a ja ću u dvoru reći da sam te ubio i pokopao!

Tužni kraljević je trčao sve dublje i dublje u šumu. Dugo je po njoj lutao. Najzad natrapa na onu raskrsnicu. Tamo je, kao da je na njega čekao, opet sedeo onaj sedi, bradati starac, koji reče:

Sećaš li se šta ti je princeza u začaranom dvoru šapnula na uho?

Sećam se odgovori kraljević.

Jesi li o tome svojoj braći govorio?

Kraljević razmisli i reče:

Svojoj braći sam o svemu pripovedao, ali im nisam rekao da mi je princeza onog dana šapnula na uho da će izgraditi zlatan put i da će njen sluga samo onog pustiti u dvor ko po tome zlatnom putu bude dojahao.

Kada to ću, mali bradati čovek poruči kraljeviću:

Dobro je. A sada grabi, jer je pravi čas! Moraš tamo stići pre tvoje braće.

Kraljević odmah pođe u začarani grad. Ali ispred njega je već išao njegov stariji brat i već je bio blizu dvora, kada ugleda zlatni put. Stariji brat pomisli u sebi: "Najmladi nam o ovome putu nije ništa govorio. Sasvim je izvesno da se po njemu ne sme jahati." I nastavi starom stazom. Ali, kada dođe pred gradske vratnice, vide da su zatvorene. Iako je dugo lupao i dozivao, niko mu vrata ne otvori. I ništa mu ne preostade, nego da se vrati.

Iza njega grabio je i drugi brat. Ali i njemu se isto dogodi.

Najzad pristiže i najmladi brat. Kada zlatni put ugleda, on hrabro stupi na njega i stiže pred dvorska vrata. Još se nije ni primakao, a vrata se širom otvoriše i iz dvora izađe lepa princeza, koja mu pođe u susret. Iako je bio u zaprljanom odelu, ona ga prepozna i s velikom radošću dočeka. Već sutradan u dvoru se proslavljala velika svadba. Kraljević sada postade gospodar velike zemlje.

Na nekoliko meseci kasnije, predloži princeza:

Hoćeš li da posetimo tvoje roditelje? Oni će se svakako radovati kada te opet ugledaju i doznaju da nisi mrtav. A braća će se postideti.

Kraljević je to jedva čekao. S mnogo kočija napunjenih darovima odjezdiše u zemlju staroga kralja. Otac i majka se veoma obradovaše što im je sin živ i što je tako veliko kraljevstvo stekao. U toj radosti zaboraviše na zlo koje se zbilo.

 

                                         VREDNA I LENJA KĆI


Živeli su nekad, kuća uz kuću, jedan čestiti udovac i jedna veoma zla udovica. Udovac je imao lepu i vrednu kćer, a udovica ružnu i lenju. Jednoga dana udovica reče kćeri čestitog udovca:

Kada bih ja tvoja mati bila, svakog dana bih ti glavicu mlekom, a nožice pivom umivala!

Zbog toga uze udovac udovicu za ženu. Ali ona odmah ispolji svoju zlobu. Ne sam da ne održa obećanje, nego i reče mužu:

Gledaj da svojoj kćeri službu nađeš!

I otac je posluša. Pošto je susedno mesto gde je svojoj kćeri službu našao bilo dosta daleko, on pođe da je otprati. Posle jednog časa hoda, ugledaše krmaču gde leži na putu. Ona reče devojci:

Počeši me, moja devojko, počeši! Kada opet kući dođeš, daću ti lepo prase.

Devojka počeša krmaču.

Na jedan čas hoda dalje, ugledaše kobilu, koja reče:

Pogladi me, moja devojko, pogladi! Kada opet kući dođeš, daću ti lepo ždrebe.

Devojka i kobilu pogladi.

Na jedan čas hoda dalje, ugledaše u jednoj bašti jabukovo drvo. Ono reče devojci:

Potkreši me, potkreši! Kada se kući vratiš, daću ti punu pregaču lepih, okruglastih jabuka.

Devojka jabukovo drvo potkresa.

Opet na čas hoda dalje, naidoše na grupu mladih devojaka, koje su u jezercetu platno močile. Devojke joj rekoše:

Pomozi nam da komad platna omočimo! Kada kući pođeš, daćemo ti pola sanduka platna.

I devojka im pomože da omoče platno.

Nije potom dugo potrajalo i stigoše kod bogatog seljaka. Seljak je, pre nego što je primi u službu, zapita:

S kim hoćeš da jedeš: sa psima i mačkama ili s ljudima?

Sa psima i mačkama odgovori devojka.

A psi i mačke su kod tog seljaka jeli zemičke u mleku, a ljudi samo suvi hleb.

A gde želiš da spavaš upita je seljak kod pasa i mačaka ili kod ljudi?

Ja bih sa psima i mačkama ostala.

A psi i mačke su kod toga seljaka na mekanoj postelji ležali, a ljudi na podu.

Kada je godina službovanja minula, upita seljak:

Kakav kovčeg želiš, novi ili stari?

Ja bih, ipak, uzela stari odgovori devojka.

A stari kovčeg je bio pun srebra i zlata. Sada devojka krenu kući.

Najpre naiđe na grupu devojaka, kojima je prošlog leta pomogla u močenju platna. Od njih dobi pola kovčega prekrasnog platna. Potom priđe jabukovom drvetu, kojeg je tada kresala. I ono joj punu pregaču crvenih okruglastih jabuka natrese.

Zatim prođe pored kobile, koju je negda pogladila. A ona joj dade mladog ždrepca.

Naposletku susrete krmaču, koju je onda počešala. Ona joj dade lepo prasence.

Ubrzo stiže kući. Maćeha je još izdaleka ugleda. Zato reče petlu:

Uzleti na strehu i zapevaj: "Naše prljavo prase ide kući s gujama i krastačama."

A petao uzlete na strehu i zapeva:

"Naša mlada gospodarica ide kući sa srebrom i zlatom!"

Zbog toga ga maćeha odmah zakla, ali on je bio u pravu. Kada je devojka u sobu ušla i svoje bogatstvo pokazala, maćeha se veoma začudi i reče svom mužu:

Odvedi i moju kćer da isto tako služi!

I on joj službu pronađe.

Kad je maćehina kći odmakla od kuće, na jedan čas hoda ugleda krmaču gde leži na putu. Krmača joj reče:

Počeši me malo, moja devojko, počeši! Kad opet kući dođeš, daću ti lepo prase.

Glupa životinjo odvrati joj devojka drapaj se sama!

I ode dalje. Na jedan čas hoda dalje, ugleda kobilu koja joj reče:

Pogladi me, moja devojko, pogladi! Kada opet kući dođeš, daću ti lepo ždrebe.

Glupi skote kaza devojka gladi se sama!

I ode dalje. A posle jednog časa hoda naiđe na drvo, koje joj reče:

Potkreši me malo, potkreši! Kad opet kući pođeš, daću ti punu pregaču lepih jabuka.

Ja imam prečih poslova, a ne da drveče potkresujem odgovori ona i ode dalje.

Za jedan čas stiže do jezerceta, gde su devojke platno močile.

Draga devojko zamoliše je one pomozi nam da platno omočimo!

Nisam valjda poludela! odbi devojka i ode dalje.

Ubrzo stiže svom gazdi. On je odmah upita:

S kim hoćeš da jedeš, sa psima i mačkama ili s ljudima?

Neću, valjda, sa životinjama da jedem odgovori ona.

A ljudi su kod tog gazde jeli suvi hleb, a psi i mačke zemičke u mleku.

A gde hoćeš da spavaš upita je dalje gazda kod pasa i mačaka ili kod ljudi?

Ja ću s ljudima spavati! odgovori devojka.

A ljudi su spavali na podu. Psi i mačke kod ovog gazde imali su mekanu postelju.

Kada je godina službovanja minula, upita je seljak:

Kakav kovčeg hoćeš, stari ili novi?

Stari svakako ne! odgovori devojka.

A nov kovčeg je bio pun guja i žaba krastača. U starom je ležalo srebro i zlato. Sada devojka pođe kući.

Najpre prođe pored jezerceta, gde su one devojke platno močile. One je strašno izudaraju. I jabukovo drvo je svojim granama po obrazima ošinu, kobila je ritnu, a krmača ujede, pa je devojka posle toga bila sva modra i hroma.

Još izdaleka ugleda je mati i reče petlu:

Uzleti na strehu i zapevaj: "Naša lepa mlada gospodarica ide kući sa srebrom i zlatom".

Ali petao uzlete na strehu i zapeva:

Kukuriku! Naša zamazana prasica ide kući s gujama i krastačama!

A gazdarica ga na mestu zakolje. Ipak, on je bio u pravu.

                                                            vrati na početak