Bajke 1
Bajke 2
Bajke 3
Bajke 4
Bajke 5

                                           

                                        KOSMODEJ

Bili otac i mati, i imali jednu kćer. Njoj umre mati. Pošto je otac često putovao, odlazila je devojka k svojoj kumi.

Jednom joj reče kuma:

Poradi kod oca da me za ženu uzme, pa će i tebi dobro biti! Svake večeri ću ti glavicu mlekom, a nožice pivom umivati!

I otac uzme kumu za ženu. Prve večeri opere ona devojci, kako je obećala, glavu mlekom, a noge pivom. Ali već drugog dana strpa je neumivenu u postelju. Kuma, koja je i sama imala jednu devojčicu, ubrzo reče mužu:

Šta će nam obe? Gledaj da nam tvoja kći iz kuće ode!

Potom ispeče za nju hleb od kore i peska i dade joj suvi, tvrdi sir. Otac povede devojku iz kuće, a pas i mačka krenu za njima. Kako nije znao kuda bi s devojkom, sagradi joj kolibu od granja i lišća i tu ostavi.

Tamo je sad devojka sa psom i mačkom stanovala. Kad bi ogladnela, jela bi suvi hleb i sir i time još hranila psa i mačku.

Jedne večeri dođe šumski duh Kosmodej, zalupa na vrata i pozove:

Lepa devojko, pusti me unutra!

Devojka upita psa i mačku:

Psiću i maco, da li da ga pustim ili ne pustim?

Oni joj odgovore:

Da, idi pusti ga unutra! Bude li žao, mi ćemo ga grepsti i ujedati.

Pred vratima je stajao bradati starac. On reče:

Lepa devojko, ja sam gladan, daj mi nešto da jedem!

Devojka opet upita:

Psiću i maco, smem li?

A oni odgovore:

Daj mu svakako malo!

Kad je večerao, reče starac:

Lepa devojko, operi mi noge!

Devojka opet upita:

Psiću i maco, moram li?

A oni odgovore:

Da, operi mu noge!

Potom reče bradati čovek:

Lepa devojko, pokaži mi postelju!

Devojka ponovo zapita, a pas i mačka joj odgovore:

Da, pripremi mu svakako postelju!

Potom su svi polegali i usnuli.

Kada se dvojka u ranu zoru probudila, nije više bila u šumskoj kolibi, već u prekrasnom dvorcu. Ustavši, odmah pogleda kroz prozor. U dvorištu su pevali pevci i kokodakale kokoši, mome su poslovale oko krava, a momci oko konja. Na strehama su gukali golubovi, a u bašti je silno cveće cvetalo.

Tada pridu sluškinjice, koje devojku u lepu haljinu obuku. Potom dođe i Kosmodej. Umesto bradatog starca, sad je pred njom stajao lepi mladić. I odmah prirede svadbu sa mnogo gostiju, koja je tri dana trajala.

Devojka je bila veoma srećna. Posle nekog vremena pošalje mlada svoga glasnika ocu i maćehi i javi im da sada u divnom dvorcu stanuje i pozove ih u posetu.

Ali maćeha pozavidi svojoj pastorci ina tako velikoj sreći i reče svome mužu:

Odvedi i moju devojku u šumu!

Ona joj ispeče kolač od belog pšeničnog brašna, dade joj mastan sir s čistim kajmakom i kupi joj još bukliju vina. Potom odvede otac devojku u šumu i načini joj tamo kolibu od granja i lišća. Pas i mačka podu s njima.

Devojka je jela kajmak i sir, a psu i mački ništa nije davala. Naveče dođe šumski duh Kosmodej, zalupa na vrata i pozove:

Lepa devojko, pusti me unutra i daj mi nešto da jedem!

Devojka upita psa i mačku:

Smem li da ga pustim unutra?

A oni odgovore:

Sama si jela, sama si pila sama sebi savet daj!

Devojka pusti duha unutra i dade mu malo jela. Posle večere reče Kosmodej:

Lepa devojko, operi mi noge!

A ona mu prinese četku i ubrus. Ali stari bradati čovek reče:

Ne, ne, moja devojčice, svojim rukama mi moraš oprati noge!

Kada mu ona opra noge, zapovedi Kosmodej:

Lepa devojko, sada mi pripremi postelju za noć!

Devojka opet upita:

Psiću i maco, smem li?
Ali oni odgovore:

Sama si jela, sama si pila sama sebi savet daj!

Devojka pripremi bradatom starcu postelju pa ode i legne. Kada se devojka u zoru probudila, bila je sama. Starac, pas i mačka nestali su. Ona je sedela ispod žbuna i plakala.

 

                                      Momak s čarobnim konjem

Jednom čovek ugleda na reci, kraj obale, kovčeg. Kada kovčeg otvori, nađe u njemu dečačića. To je bio princ, koga su u kovčeg položili i u reku bacili da bi se utopio.

Čovek uze dečaka i on u njegovoj kući izraste u lepog mladića. Kada je momku bilo osamnaest godina, reče mu čovek:

Sad si odrastao i možeš otići u svet da sebi sreću potražiš. Išti šta ti treba, i ja ću ti rado dati.

Momak na to odgovori:

Neću ništa drugo, osim jednog konja iz tvoje konjušnice.

Stari na to reče:

Izaberi onog koji ti se najviše dopada!

Zatim se obojica upute u konjušnicu. Tu momak izabra najbednijeg konja, osedla ga, oprosti se sa starim i odjaha u daleki svet.

Putujući tako, stiže u veliku šumu. Tamo na zemlji ugleda pero, koje se sijalo kao sunce. Mladić htede da ga podigne, ali konj zavrte glavom i reče:

Ostavi ga nek leži, navući ćeš bedu na vrat!

Ali momak ne posluša konja, već podiže pero. Potom odjezdi dalje, a posle dugog putovanja stiže u glavni grad, u kome je bio i kraljev dvor. Tamo zapita kraljeve sluge ima li posla za njega.

Na to će sluge:

O da, možeš ostati, potreban nam je neko da konje hrani i timari.

Mladić pristane da to radi. Sluge ga odvedu u kraljevu konjušnicu. Tamo je bilo veliko mnoštvo najlepših konja. U zoru i uveče konjušnicu je osvetljavalo dvanaest sveća, ali je mladićevo pero sijalo jače od svih sveća zajedno. zato on okači svoje pero na tavanicu i pogasi sveće. Sad je u konjušnici bilo svetlo kao po danu.

Posle nekog vremena, primete ostale sluge da je u konjušnici vidno iako sveće ne gore. Oni počnu da motre na mladića, otkriju pero i izveste kralja. Kralj reče:

To pero moram da imam. Odmah mi ga donesite!

Na to odu sluge u konjušnicu po pero, ali im ga mladić ne htede dati, već odgovori:

Čekajte da razmislim!

Pa ode k svome konju i zapita:

Smem li da im dam pero?

Konj odgovori:

Da, da, daj im ga! Nisam li ti odmah rekao: ostavi ga nek leži, navući ćeš bedu na vrat!

Momak postupi kako ga je konj, savetovao, a ljudi pero odnesu kralju u dvor. On, pak, dozva mladića i zapovedi mu:

Sad imam preo, ali mi ti moraš nabaviti i pticu kojoj ono pripada.

Mladić ode tužan k svome konju i sve mu ispripoveda. Konj ga umiri:

Vidiš, nisam li ti odmah rekao: ostavi pero nek leži, navući ćeš bedu na vrat! Ali, ne budi zabrinut, i pticu ćemo nekako dobaviti. Zamoli kralja da ti zlatne i srebrne klopke za pticu da!

Tad ode mladić ponovo kralju i zaište zlatne i srebrne klopke. Kad ih dobi, osedla svoga konja i odjezdi u šumu. Tamo postavi klopke i ubrzo uhvati svetleću pticu.

Začas dojaha mladić kralju i predade mu pticu. Kralj se veoma obradova, ali reče:

Postaviću ti jedno pitanje, jer si ti neobičan momak. Ako mi na njega odgovoriš, bogato ću te nagraditi, akoli mi ne odgovoriš, umrećeš. Kaži mi: zašto sunce zimi nisko, a leti visoko stoji?

Momak na to reče:

Treba mi malo vremena da o tome razmislim, pa ću odgovoriti.

I ode žalostan k svome konju i ispriča mu šta kralj od njega traži. Konj odgovori:

Nisam li ti odmah rekao: ostavi to pero nek leži, navući ćeš bedu na vrat! Ipak ću te posavetovati kako kralju da odgovoriš. Otidi k njemu i reći: "Sunce zimi nisko, a leti visoko stoji zato jer je na moru kneginjica koja se zimi smrznuti, a leti oprljiti ne sme."

Tada ode mladić kralju i reče mu to. Na to kralj zapovedi:

Dovedi mi tu kneginjicu!

Momak opet zaište malo vremena da razmisli, pa ode k svome konju i izjada se. Čuvši za njegovu nevolju, konj reče:

Nisam li ti odmah rekao: ostvi pero nek leži, navući ćeš bedu na vrat! Ali ne brini: nekako ćemo se i te devojke domoći. Zaišti od kralja zlatnu postelju sa svilenim presvlakama, zatim zlatan sto, zlatne i srebrne pehare i uz to nekoliko vrsta najboljih vina. Neka to sluge na more odvezu. Tada će kneginjica na obalu isplivati, vino ispiti i umorna u postelju leći. Mi ćemo je onda preneti zajedno sa posteljom.

Mladić ode kralju i zaište sve što mu je konj poručio. Kralj naredi da se ove stvari na obalu prevezu, a momak na svome konju dojaha, razmesti postelju, postavi sto i raznovrsna vina usu u pehare. Ne potraja dugo, i devojka dopliva. Ona sede za sto i poče da pije vino iz zlatnih i srebrnih pehara. Od tolikog vina devojci se smuči. Zato leže u postelju i tvrdo usni. Tada je zajedno sa posteljom prenesu u kraljeve odaje.

Ali drugoga dana reče kneginjica kralju:

Mene ste ovamo preneli, ali ste na drugoj obali ostavili moje kobile, koje se moraju svakoga dana zobom nahraniti i pomusti.

Na to posla kralj po mladića i zapovedi mu da kobile dotera. On ode tužan svome konju, koji iga umiri:

Nisam li ti odmah rekao: ostavi pero nek leži, navući ćeš bedu na vrat! Ipak, ne budi zabrinut, jer se kobile mogu namamiti. Odjezdićemo na more. Ti tamo zviždi, a ja ću da ržem. Na to će, sasvim izvesno, kobile doplivati i iskočiti na obalu. Potom ćemo ih poterati kralju.

U zoru odjaha mladić na svome konju k moru. Tamo konj zarza, a momak poče da zviždi. Ne potraja dugo, a kobile doplivaše, iskočiše na obalu i momak ih sa svojim konjem potera kralju. Kada kneginjica kobile ugleda, veoma se obradova.

Ali sutradan devojka pozva momka i u kraljevo ime zapovedi mu:

Kad si mi već kobile dognao, sad ih i pomuzi! Kobile se moraju musti svakoga dana.

Mladić bezvoljan ode s svome konju i ispriča mu šta devojka od njega traži. Konj reče:

Nisam li ti odmah rekao: ostavi pero nek leži, navući ćeš bedu na vrat! Ali ne boj se, kobile će za vreme muže mirno stajati.

Momak odveza konja i dovede ga pred kobile. One se odjednom umire. Mladić ih je sada mogao musti bez straha. Za kratko vreme i taj posao okonča. Ali, trenutak kasnije, pozva ga ponovo kralj i reče:

Nešto sam saznao, pa hoću na tebi da proverim je li to tačno. Zato to mleko skuvaj i skoči u njega!

Zbunjeni mladić opet ode k svom konju i ispriča mu kakav čudovišan zahtev postavlja kralj. Ali konj reče:

Nisam li ti odmah rekao: ostavi pero nek leži, navući ćeš bedu na vrat! Ali ta beda neće biti i poslednja. Mi možemo u mleko skočiti, a da se ne oparimo. Kada bude svareno, zajedno ćemo stati uz vedro, pa plakati i suze roniti, sve dok se mleko ne ohladi. Posle nije strašno da se u njega skoči.

Čuvši to, mladić prione da mleko skuva. Kad mleko provri, on ode po svoga konja. Potom zajedno uz vedro stadoše, pa uzeše plakati i suze roniti, sve dok se mleko nije ohladilo. Onda mladić u mleko skoči, ali iz njega izađe mnogo lepši i snažniji nego što je bio. Kada to vide kralj, koji je bio već star i iznemogao, pomisli u sebi: "Istina je što sam dočuo. Kada se u svareno kobilje mleko skoči, postaje se mladi i snažniji." Pa zapovedi da mleko još jednom svare, a potom i sam skoči u vedro. On se pri tom tako opari da odmah izdahnu. A mladić se oženi lepom kneginjicom i postade mnogo bolji kralj od prethodnog.

 

                                                     NEPOSLUŠNI SIN

U jednom selu sred četinarske šume boravio je negda stari ugljenar. On je u crnogorici imao ugljenaru, u kojoj je pekao ugljen. U radu su mu pomagali sinovi Juro i Jan. Jan je u šumi sekao drva i radio kraj peći, a Juro je vozio ugljen u grad i tamo ga prodavao. Zato je on uvek pri sebi imao novaca i mogao je nedeljom da svrati u krčmu. Jank je, pak, stalno, u šumi boravio u svetu ništa nije video, a nedelje je provodio suve guše, jer nije imao novaca. Zato je vremenom postajao sve nespokojniji i sve je više razmišljao o tome da neki drugi posao potraži. Kad otac za to sazna, ne pusti Jana da ode, već odluči:

Od sad ćete naizmenično voziti ugljen u grad, prvo jedan, pa drugi. Potom će svaki dobiti što je zaslužio.

Tako Jan ode prvi put u svom životu u grad. On se čudio visokim kućama i kićeno odevenim ljudima. Sve mu se toliko dopadalo da bi tu zauvek ostao. A kada je još u dvor stigao, gde je trebalo da istovari svoj ugljen, nije se mogao nagledati šarenila. Vide ga dvorski sluga i reče:

Dopada ti se?
A Jan odgovori:

Da! Rado bih tu ostao.

Sluga ispriča to knezu, a ovaj priđe da momka pogleda. Jan mu se dopade, jer je bio stasit, a, činilo se, i pametan. Zato reče knez:

Ako ti roditelji dozvole, možeš se kod mene zaposliti.

Jan to s velikom radošću prihvati. Knez mu dade dva talira napojnice i posla ga kući da od svojih roditelja dozvolu izmoli. Ali Jan ne ode kući. On se zaustavi u gradskoj krčmi i započe veselu terevenku. S nekakvim pijancima potroši one talire koje je od kneza dobio.

U krčmi je za to vreme sedeo seljak, kome se dorat u Janovim kolima neobično dopao. On zapita Jana bi li hteo da mu proda svog dešnjaka. Jan isprva nije hteo ni da čuje za to. Ali mu seljak nije davao mira: nudi mu je sve više i više novaca, a naposletku predloži da oba konja i kola otkupi. Janu najzad bi svejedno i on za dobre pare proda seljaku oba konja i kola i sve što je bilo u kolima. Sada je imao toliko novaca da je neko vreme mogao ostati u gradu i životariti bezbrižno.

Kada je sve novce potrošio, ode Jan u dvor i reče da je spreman da službu prihvati. Knez mu dade uniformu i posla ga u školu. Tu je Jan učio da čita i piše i sve ostalo što knežev službenik treba da zna. Bio je marljiv učenik i za kratko vreme sve je naučio. Kada je školu završio, uze ga knez u dvor za svog komornika. I ostade tu Jan nekoliko godina dobro živeći.

Jednom naumi knez da putuje. On postavi Jana za upravitelja dvora, dade mu sve ključeve i reče:

U sve sobe smeš ulaziti i razgledati ih, jedino ovu malu, u koju se ulazi iz dvorane, nemoj nipošto otvoriti, jer bi to bilo zlo po tebe!

I knez otputova.

Jan je sada vodio računa o svim stvarima na dvoru, ulazio u sve sobe i pazio na red. Ali mala soba mu nije davala mira. Svagda bi iznova razmišljao o tome kakva li se to tajna u njoj krije. A kada je jednom ušao u dvoranu, nije mogao odoleti svojoj radoznalosti. Uvuče ključ u bravu i otvori vrata sobice. U njoj nađe raznoraznih stvari, a sasvim ispod jedan mali kovčeg. On uze kovčeg i podiže pažljivo poklopac. Iznenada, iz njega iskoči mala bela mišica i uteče. Jan se veoma začudi. Potom ga spopade strah šta li će se posle ovog dogoditi.

Sutradan vrati se knez. Kad ču šta se zbilo, razgnevi se, oduze Janu lepu odeću i vrati mu ono staro zamazano ugljenarsko odelo i torbu za hleb. Zatim isplati svom bivšem službeniku zaostalu platu i otera ga iz dvora. Tako se Jan neočekivano nađe na ulici, ne znajući kuda bi pošao. Zbog one prodaje nije se usudivao da ode kući. Jedan časak je razmišljao, onda reče sebi: "Ah, pa šta! Sad imam nešto novca, poći ću u daleki svet!"

Na svome putu stiže do jedne velike šume, koja mu se učini beskonačnom. On u njoj zaluta. Dok je tumarao uzduž i popreko, mučila ga je strašna glad. Ubrzo se i noć spusti. Odjednom spazi Jan daleko ispred sebe nekakvo svetlo. Pođe prema svetlosti i uskoro se nađe pred velikim dvorcem čiji su prozori bili osvetljeni. Ali izmedu njega i dvorca pružao se širok jarak.

Jan pođe okolo dvorca i nađe mostić preko jarka, koji je vodio pravo na ulazna vrata. On zalupa jedanput, dvaput, triput, ali mu niko ne otvori. Tada pokuša da sam otvori vrat. Začudo bila su otvorena. Iako je sve blistalo u jarkoj svetlosti, ne pojavi se ni živa duša. On otvori i druga vrata. U sobi ugleda prostrt sto sa divnim jelima. Ali ni tu nikoga nije bilo.

Pošto ga je glad mučila, sede za sto i najede se dosita. Odluči da se malo odmori na mekanoj stolici, ali kako je bio iznuren, brzo usni. U zlo doba se prenu, ali se ni tada niko ne pojavi. Jan se vrati u predvorje, i opet nigde nikog. On otvori još jedna vrata i uđe u sobu. Tamo se nalazila lepa postelja. Više se nije premišljao, već leže u postelju. Tvrdo je spavao sve do zore.

Ustavši iz postelje, opet nađe sve što mu je potrebno. U predsoblju ga je već čekao doručak. Posle doručka obiđe i ostale odaje. U jednoj od njih nađe kićeno odelo, koje uze i obuče, jer je želeo da se oslobodi svojih ugljenarskih rita. U poslednjoj sobi otkrije veliku gomilu zlata, dragog kamenja i drugog nakita. To blago strpa u svoju torbu za hleb. Potom se brzo izgubi iz tajanstvenog dvorca. Konačno nađe stazu, kojom je napredovao sve dok se šuma nije razredila. Pred sobom ugleda prostrane zelene livade. Tu zastade i poče da razmišlja: "Sada sam bogat kao knez. Treba zato da uzmem i naročito ime. Od sada ću se zvati knezom od Zelenih livada."

Potom je putovao dalje, i posle nekog vremena dođe u veliki grad. Tu unajmi najlepšu gostinsku sobu, nakupova još šarenih odela, nabavi pokrivena kola i konje, i najmi kočijaša. Kad bi mu novaca ponestalo, prodavao je drago kamenje.

U tome gradu živeo je kralj koji je imao veoma lepu kćer. Ona je već zapazila ovog naočitog kneza i potrudila se da sazna ko je on. Rekoše joj da je to knez od zelenih livada, da je vrlo bogat, ali da niko ništa pobliže o njemu ne zna. Tada ozvaše Jana u dvor. On se upozna s princezom i ona mu se jako dopade. Zbog toga je, posle, sve češće dolazio u dvor. A kako je i princezi postao mio ovaj mladi i naočiti stranac, brzo objaviše zaruke, a nešto kasnije i venčanje, na koje su bili pozvani mnogobrojni gosti.

Jan i princeza bili su vrlo srećni. Ali princeza ništa nije znala o njegovim roditeljima, prijateljima i poznanicima. O njima Jan nikada ništa nije govorio. Zato ga ona za njih upita, a pošto je Jan veoma voleo svoju ženu, on joj poče da priča o svojim dečačkim godinama, o svojim roditeljima, ugljenarskom poslu, o svojim šalama, zgodama i pustolovinama. Kada joj je sve ispričao, reče princeza:

Zašto si ostavio oca u sirotinji i dozvolio da se pod stare dane muči na teškom poslu? On bi mogao da živi s nama i da mu bude lepo. Moraš da odeš i da ga dovedeš!

Jan isprva nije hteo da je posluša, ali ona mu je iz dana u dan prigovarala, sve dok se nije odlučio. On pozva dvanaest vojnika i pođe na put, koji je bio dug i naporan.
Posle nekoliko dana stiže opet u veliku šumu. Tamo ih iznenadi strašno nevreme, tako da su se morali u šumsku krčmu skloniti. A kako kiša ni do večeri nije popustila, odluči Jan da sa svojim ljudima u krčmi prenoći. On naruči dobru večeru i sobe za noćivanje. Kasnije dodoše u krčmu i pridružiše se Janu i njegovim slugama novi gosti. Jan se s njima kartao, ali sve što je dobijao, vraćao im je nazad.

Usred noći, pred Janovom sobom stvori se odjednom strahovita gužva. Neko je snažno udarao u vrata i s druge strane vikao: "Otvori! Otvori!"

Sluga priše vratima i upita:

Ko si ti i šta hoćeš?

Otvori! Mi ćemo ući u sobu, makar razvalili vrata!

Bili su to razbojnici. Jan zapovedi da otvore vrata. Predvodeni svojim vodom, razbojnici navališe u sobu. Vod priđe Janu, držeći u ruci prekrivenu posudu, i reče:

Sad ćeš dobiti pečenje! Ono ti neće biti tako slatko kao večera u krčmi. Ješćeš ga zavezanih očiju.

Ali Jan odgovori da će otvorenih očiju jesti. Tada skidoše sa posude prekrivač i Jan ugleda u njoj oštar bodež. Njime je morao da oduzme sebi život.

Jan zamoli da ga ostave u životu. Obeća da će im sve dati što ima kod sebe. Ali razbojnicima je zapelo za oko njegovo odelo. Oni mu ga oduzeše, a dadoše mu nekakve dronjke pa ga pustiše da ide svojim putem. Njegove vojnike su pre toga na spavanju iznenadili i savladali.

Pošto je ostao zdrav i čitav, Jan je sada trapao raznim putevima, dok najzad nije stigao u svoje rodno selo. Ali otac nije zaboravio njegovo nevaljalstvo, a još kada ga tako odrpanog ugleda, ne primi ga u kuću. Ništa mu drugo nije preostalo nego da sebi nekakav posao u selu nađe. Na kraju je pristao da svinje seoskog starešine čuva. Posle izvesnog vremena, usni princeza da su njenog muža na putu ubili. U zoru ispriča ona taj grozni san svome ocu. Ovaj pomisli: "Knezu od Zelenih livada se svakako neko zlo dogodilo." I dogovori se sa kćerkom da nešto preduzmu.

Princeza odabra sto vojnika i krenu na put da svoga muža pronađe. U svakom selu se kod ljudi raspitivala jesu li takvog i takvog kneza videli. Najzad su stigli do one velike šume, a tu i njih, kao nekada Jana, iznenadi strahovito nevreme. Princezi se činilo da je premalen deo puta prevalila, pa je htela da po oluji krene dalje. Ali je zapovednik njenih vojnika bio protivan tome. Zato se zaustave u šumi i načine logor. Istražujući šumu unaokolo, vojnici otkriše krčmu. U jednoj od krčmarskih soba nađe princeza deo odeće svoga muža. Ona pozva zapovednika k sebi i pokaza mu šta je otkrila. On naredi da se oko krčme postavi straža. Sada ispitaše pažljivo i ostale sobe u krčmi, kao i šumu unaokolo, i tako otkriše razbojničko skrovište. Dođe do oštre bitke, ali vojnici nadjačaše razbojnike. Njihov vod ispriča princezi da su njenog muža pustili da ode.

Sutradan podoše dalje. Princeza posla nekoliko vojnika napred u rodno selo svog muža, da za nju i njenu pratnju obezbede konačište. Vojnici tada prodoše pored Jana, koji je u polju čuvao svinje. On shvati da su to njemu pošli u pomoć. Od radosti htede da skoči medu vojnike, ali se opomenu svojih dronjaka i osta da mirno sedi.

Nešto kasnije u selo stiže i princeza sa svojom pratnjom. Vojnici se razidoše po konačištima, a princeza ode sa svojim slugama k starome ugljenaru. Stari ugljenar i njegova žena se iznenadiše, ali ne htedoše da prime princezu, rekavši:

Mi smo siroti ljudi. Imamo samo staru, dotrajalu kuću, u njoj malo jela, nešto krompira i kiselog kupusa, i ništa drugo.

Ali princeza se ipak smesti kod njih. Ona nije tražila ništa od jela, jer je dosta jestiva sa sobom ponela. Kad je sve sredila, upita starca:

Nemate dece?

On odgovori:

Imam dva sina. Jedan mi pomaže i vozi ugljen u grad. A drugi je nevaljalac, koji nas je u svoje vreme jako unazadio prodavši kola i konje. Posle toga je utekao.

A gde je on sada? upita princeza.

Za koji časak vratiće se kući sav prljav i dronjav, jer čuva svinje seoskog starešine.

Ali princeza zaključi:

Tako vredan momak može i druge poslove da radi.

Pa osla čoveka u polje da pozove svinjara. Ali svinjar ne dođe. Tada reče majka princezi:

Vidite, taj vetropirasti prljavko je i neposlušan. On više voli da je pored svinja.

Sada posla princeza nekoliko vojnika da svinjara silom dovedu. Oni tako u učiniše.

Kada Jan u sobu stupi, natoči mu princeza čašu vina, ali on dohvati ceo bokal i ispi ga do dna. Majka, koja je to gledala, reče lomeći ruke:

Gledajte samo kakav je to neotesanko!

Ali princeza odgovori s osmehom:

Ah, ništa zato, imam ja još dosta vina!

Potom se obrati Janu i reče:

Da vidimo jesi li momak za vojsku!

I ona ga sa svih strana osmotri, pa zaključi:

Da, zreo si da u vojsku ideš! Odmah ćeš dobiti uniformu i otići s drugim vojnicima na stražu.

Janu donesoše vojničko odelo i on pođe na stražu. Ali Jan više nije mogao srcu da odoli, je se veoma princeze zaželeo, pa napusti stražu i ode princezi u sobu. Bio je to radostan sastanak. Princeza mu dade drugo odelo, a zatim je morao da joj svoje doživljaje pripoveda.

Drugog dana rano, sedeo je Jan s princezom i doručkovao, kada majka uđe u sobu. Ona se začudi kada ugleda tako naočitog kneza. A princeza je upita:

Sinoć sam postavila stražara ispred vrata. On se izgubio. Znaš li, možda, gde je taj stražar?

Majka na to odgovori:

Nisam li vam odmah rekla da taj dečko nije ničemu vičan! On je sigurno opet kod svinja u polju.

I ona poče grditi svoga sina Jana. Naposletku Jan odgovori:

Ali, majko, prestani da grdiš, ja sam tvoj sin Jan!

Na to ga majka pažljivije pogleda u oči i tako se iznenadi da zamalo na zemlju ne pade. Ali Jan priskoči i prihvati je. Tada dotrča otac i dugo je trebalo dok je shvatio da je taj naočiti knez njegov sin Jan.

Posle toga je uvek iz početka morao pripovedati o sebi i princezi, a kad otac i majka nisu mogli da veruju, princeza je, glasno i veselo se smejući, potvrdivala da je sve tačno što kaže njen muž. Jan za celo selo priredi veliko slavlje. Tamo se toliko jelo i pilo da ljudi još i danas pripovedaju o toj gozbi i o knezu od Zelenih livada.

                                                       PAN HIBŠIK

To je bilo i nije bilo.

Otac i majka su imali jedinca sina koga su, kad se rodio, nazvali Pan Hibšik. Ali Pan Hibšik nije bio kao sva druga deca. Preko dana je išao u koži svinje, a samo preko noći bio je lep dečak.

To je njegove roditelje veoma zabrinjavalo. Oboje su mnoge mudre ljude i žene molili ne bi li im kako pomogli, ali sve je bilo uzalud.

U meduvremenu stiže Pan Hibšik do onih godina kada mladići misle na ženidbu. Tako se i on oženi. Ali njegova mlada žena se ljutila što joj muž preko dana u odvratnoj svinjskoj koži ide. Zato je razmišljala na koji načni bi postigla to da joj muž i preko dana bude tako lep kao po noći.

Konačno joj sinu zamisao, koju odluči da u noći izvede. Posle večere jako zažari peš. Kada njen muž zaspa, dograbi njegovu svinjsku kožu i hitro je baci u peć. Koža najednom buknu, a po celoj kući se raširi očajan smrad. Pan Hibšik oseti smrad, probudi se, skoči iz postelje i uteče. Ni do jutra se nije kući vratio. Njegova žena se rastuži i celog dana je svog muža tražila. Ali od ljudi koje je pitala, nijedan nije znao gde je i nijedan ga nije video.

Žena se reši da u svet pođe i svoga muža pronađe.

Posle dugog putovanja, stiže jedne večeri u veliku šumu, gde ubrzo zaluta. Idući od kolibe do kolibe, ugleda na kraju jednu malenu.

"Ako ima ljudi, moliću ih za pomoć", reče u sebi žena i zalupa na vrata.

Na vratima se pojavi starica i upita:

Šta tražiš?

Draga nano zamoli Hibšikova primite me na prenoćište. Tamno je, a ja se u šumi ne snalazim.

Tada starica reče:

Mila moja, ovde stanuje Vetar, moj muž, i zato te ne mogu da primim. Pošto svake večeri besan kući dolazi, on bi te smrvio kad bi te tu našao.

Ali sirota Hibšikova je tako molila da je starica nije mogla odbiti. Uvede je unutra i sakrije iza kaljeve peći. Potom zatraži da joj ispriča kako se našla u šumi. Kad ču ženinu priču, starica obeća da će svog Vetra zapitati nije li negde Pana Hibšika video.

Ubrzo ulete Vetar kroz prozor i povika:

Fuj, fuj, tu na čoveka smrdi!

Starica mu odgovori:

Celoga dana ni pticu nisam videla, a kamoli čoveka.

Vetar je i dalje besneo i grdio ljude, tako da je žena iza kaljeve peći bila vrlo nespokojna. Najzad zaspa.

U cik zore, dok je Vetar još u postelji ležao, upita ga starica nije li možda na svojim putovanjima video nekakvog Pana Hibšika.

Nisam odgovori Vetar. Ali možda moj brat Mesec za njega zna, jer on na sve visove i u sve kutove gleda.

Potom izlete Vetar kroz prozor.

Hibšikova je iza kaljeve peći sve čula i odmah, čim je Vetar izleteo, zaputi se prema Mesecu. Ali pre nego što je pošla, podari joj starica lešnik i reče:

Skrčkaj ga kad ti pomoć zatreba!

I pokaza joj put do Meseca. Hibšikova je opet putovala celi dugi dan. Kasno uveče, negde usred šume, približi se jednoj maloj kolibi, gde je još svetlelo.

Ona zalupa i opet se na vratima kolibe pojavi starica. Hibšikova joj se blago obrati:

Prihvatite me, nano, večeras u svojoj kući!

Ali je starica ne htede da prihvati i reče:

Moj muž, svetli Mesec, svakog dana u zoru dolazi veoma ljut. On bi te u svojoj jarosti mogao ubiti.

Pošto joj Hibšikova kaza za svoju muku i nevolju, starica popusti i dozvoli joj da ostane. Još joj obeća da će svog muža Meseca za njenog izgubljenog supruga zapitati. Hibšikova potom leže na drva iza peći.

U zoru dođe srebrokosi Mesec kući. On je bio tako gnevan da svoje čizme tresnu o zemlju. Grdio je što ljudi nikada nisu njime zadovoljni. Jednima svetli previše, drugima premalo, a nikad im nije postojan. Na kraju se umiri i leže. Ali, pre nego što usni, upita ga starica nije li možda Pana Hibšika video.

Nisam odgovori Mesec. Treba pitati mog brata Sunce. On hodi od zore do večeri i obasjava sve vrhove i dolove. On bi ga morao videti. A sad, pusti me da spavam!

Hibšikova odmah nastavi put. Na rastanku podari joj starica lešnik i reče:

Skrčkaj ga kada u nuždi budeš!

Potom joj pokaza put ka Suncu. Hibšikova joj se lepo zahvali, oprosti se i pođe dalje.

Opet proteče celi dugi dan. Tražeći Sunčevu kolibu, zabasa u veliku šumu. U toj šumi je pronađe i zalupa na vrata. Otvori joj starica, a ona je zamoli za konak.

Sunce se uvek jako ljuti na ljude odgovori joj starica. Ako bi te zateklo, moglo bi da ti nanese zla.

Ali, na kraju, i ona se smilova, uvede je unutra i sakri iza peći, kraj drva. Starica joj još obeća da će Sunce pitati za pana Hibšika. Ali kad Sunce banu u kuću, još sa praga reče:

Tu na čoveka miriše!

Starica mu odgovori:

Celog dana nisam ni pticu videla, a kamoli čoveka!

Ali Sunce je bilo ljutito i grdilo ljude što se bog njih po ceo dan muči, a ne može da im ugodi. Jednima sija previše, drugima premalo i uvek im po svojoj volji zemlju greje.

Tim ljudima nikad ne možeš biti ispravan reče i usni.

U zoru upita starica Sunce nije li gde Pana Hibšika videlo.

Video sam ga odgovori Sunce. On će danas u obližnjem selu sa drugom ženom proslaviti svadbu.

Pa klimnu svojoj zlatnom glavom u pozdrav i izlete kroz prozor napolje. Hibšikova, koja je sve čula, silno se uplaši. Skoči sa drva i pohita u to selo gde će njen Pan Hibšik sa drugom venčanje slaviti. Ali pre nego što je otišla, podarila joj je starica lešnik, rekavši:

Skrčkaj ga kad u nevolji budeš!

Sirota napuštena žena provede još pola dana probijajući se kroz šumu. Najzad ugleda pred sobom selo iz kojeg je dopirala svirka i cika mladeži. Hibšikova se uplaši kada to ču i nije znala šta da preduzme. To se mladež veseli na svadbi njenog izgubljenog muža, koji je u meduvremenu drugu nevestu isprosio.

Ipak potrča iz šume da bi što pre do veselih svatova došla. Ali načini samo nekoliko koraka. Opet se tužna vrati u šumu. Setila se da se u takvoj haljini ne može da pojavi na svadbi. Bila je sva crna i iscepana, i ličila bi na prosjakinju, a ne na svadbarku. Ožalošćena, sede ispod borića, stavi glavu u dlanove i poče da razmišlja o svojoj nesreći. Iznenada, na um joj padoše lešnici koje je od onih starica dobila i seti se njihovih saveta: "Skrčkaj ga kad se u nevolji nađeš!"

Brzo izvadi prvi lešnik, koji je od Vetrove žene dobila, i skrčka ga kamenom. I gle iz njega, kao cvet, izroni lepa svilena haljina, kakvu u životu nije videla. Ona tu haljinu bez oklevanja obuče i uputi se smirena na svadbu.

Kad je tamo stigla, svi su netremice gledali u nju i svi su nastojali da sa njom zaigraju. Svatovi, pa i mladoženja, pitali su se ko bi mogla da bude ta naočita gošća, ali je niko nije poznavao.

U noći, kad je veselje bilo najbučnije, uteče Hibšikova a da niko nije znao gde se izgubila.

Na drugi dan svadbe, još od rane zore, gledali su svatovi radoznalo niz put neće li se ona naočita gošća pojaviti opet. I gle ona se, zbilja, pojavi, a sva je blistala u srebru. Hibšikova je danas još lepšu haljinu obukla, pošto je lešnik Mesečeve žene skrčkala. Svi igrači pohitali su joj u susret i počeli da je mole za igru. Ali je niko nije poznavao. Kasno u noći ona opet uteče, neprimetno kao što je i došla.

Trećeg dana u zoru, skrčka Hibšikova poslednji lešnik, koji je od Sunčeve žene dobila. U njemu nađe odeću kakva se samo zamisliti može. Bila je sva zlatnim nitima prošivena, tako da se kao pravo sunce sijala. Sada je Hibšikova bila toliko lepa da je se svatovi nisu mogli nagledati.

Najzad Panu Hibšiku sinu u glavi. On prepozna svoju ženu i shvati da je lepša od ma koje druge. Potajno se sastadoše, dogovoriše i naveče utekoše sa svadbe. Dugo su putovali do rodnog doma. Ako dosad nisu umrli, možete ih tamo naći spokojne i srećne.

 

                                                      PLAVI POJAS

Jednom putovala žena sa svojim sinom po brdima. Iznenada, ugleda momak kraj puta sjajan plavi pojas. On upita majku može li ga podići i sa sobom poneti, ali mati odgovori:

Ostavi ga nek leži! Može biti začaran.

Ali momak se nije mogao uzdržati. Krišom, da ga mati ne vidi, podiže pojas i obavi ga oko pasa. Najednom oseti u sebi divovsku snagu. Majci, pak, ništa o tom ne pomenu, jer se bojao da će mu pojas uzeti i baciti.

Na putu provedoše ceo dan. Sumrak se već spuštao, a mati i sin još nisu znali gde bi mogli da prenoće. Već su pomišljali da pod golim nebom legnu, kad u blizini ugledaše svetlost. Brzo su se uputili tamo. Majka se pribojavala da ne nabasaju na boravište kakvog diva ili čarobnjaka, ali momak je išao bez imalo straha, jer se uzdao u svoju iznenadnu snagu. Kada na vrata zalupaše, otvori im stari div, koji ih pozva da udu.

Div se ophodio prijateljski. Čim je saznao da su gladni, raspali vatru i donese celog vola, koga odmah iznad ognja položi da se ispeče. Potom ode po ogroman bokal vina.

Kada div prinese pečenje na sto, žena ništa ne okusi, strahujući da je hrana začarana. Ali je zato momak jeo za dvoje, a kad slisti pečenje, uze ogroman bokal u obe ruke i iskapi ga do dna.

Pošto su se div i momak dosita najeli, navali div i na ostatke, te tako ne osta od vola ni koščica. Onda on odredi gde će ko spavati: ženu posla u krevet, a mladića u kolevku. A kolevka je bila tako velika da bi i najviši čovek imao u njoj dovoljno mesta.

U noći nagovori div majku da kod njega ostane. Ali momak mu se nije dopadao i zato ga se hteo otarasiti. Dugo je razmišljao kako da momka iz doma makne. Najzad smisli:

Sutra ću poći da kamenje lomim. Momak mora sa mnom. Tada ću gledati da se njega rešim.

Ali divov šapat bio je tako jak da ga je momak u svojoj kolevci čuo. On reče u sebi da sutra mora biti obazriv kada sa divom pođe.

Sutradan u zoru, ozva div momka da mu u poslu pomaže. Odoše zajedno u brda i počeše sa stena veliko kamenje odlamati. Kada su već imali gomilu kamenja, reče div momku da siđe i pronađe liticu sa koje bi se moglo dalje lomiti. Kad momak siđe, svali div niz strminu veliki kamen na njega. Ali momak to primeti, uhvati stenu rukom i odbaci je u stranu. Potom opet ode gore i reče besno:

Ja više ne idem dole! Tamo se veliko kamenje valja. Idi i sam traži!

Div, zbilja, pođe, a kad je već bio odmakao, svali momak stenu na njega. Ali kako nije dobro procenio, stena samo raseče divu nogu. Div više nije mogao da ide, pa ga momak podiže nakrkače i odnese kući. Kod kuće se požali div ženi da nije uspeo da ubije mladića.

U noći je ponovo razmišljao i dosetio se. U zoru drugoga dana, žena poče da jadikuje kako je bolesna. I reče sinu:

Jedino mi lavicino mleko može pomoći! Nađi mi to.

A div je u povrtnjaku držao dvanaest ljutih lavova. Mladić se bez straha uputi tamo. Ali kad vrata otvori, prenuše se lavovi iz dremeža i iskeziše na njega svoje oštre zube. Najkrupniji lav skoči na momka, ali ovaj ga dokopa u šake i rastrže. Od toga se ostali toliko preplaše da se namah umiriše, a lavice mu legoše kraj nogu. Sad ih je mogao bez straha pomusti. Ali lavovi ga više nisu hteli napuštati.

Div shvati da pokušaj nije uspeo, ali u glavi je već imao drugu zamisao. Reče mladiću da lavicino mleko nije pomoglo i da su sad majci potrebne jabuke koje rastu u voćnjaku njegovog brata. Taj drugi div bio je dva puta snažniji, pa je njegov brat verovao da će lako s momkom izaći na kraj.

Mladić pristade da jabuke donese, pa pođe na put. Ai i lavovi krenuše za njim. Brzo pronađe taj voćnjak i napuni nedra čarobnim jabukama. Jabuke su bile toliko lepe i mirisave da se nije mogao da uzdrži, već i sam pojede jednu. Ali, čim je jabuku pojeo, pade u dubok san.

U meduvremenu je div primetio uljeza i odmah poleteo da kradljivca jabuka uništi. Ali lavovi su ležali u krugu oko momka koji je spavao i ne pustiše diva da se približi. To diva još više razbesne pa bane medu lavove, ali se ovi baciše na njega i namah rastrgaše.

Od buke i gužve prenu se momak iz svog dubokog sna. Vide šta se dogodilo i odmah pođe u kuću divovog brata. Pretraži je odozgo do gore i pronađe veliko sklonište novca i dragocenosti. On sve to ostvi kako je našao, jer odluči da po blago dođe kasnije. Ali kad podrumska vrata otvori, spazi tamo lepu devojku. On je oslobodi i upita odakle je. Devojka mu reče da je egipatska princeza, koju su divovi oteli i tu zatvorili zato što je odbila da za jednog od njih pođe.

Mladić devojci pokaza put do njenog zavičaja i obeća da će svakako doći po nju. Kad devojka ode i on se sa svojim lavovima uputi kući, da jabuke odnese. Majka i div se začudiše kada ga živa i zdrava ugledaše.

Oni su oboje bili nemoćni pred mladićem koji je posedovao takvu snagu i nisu se više usuđivali da bilo šta protiv njega preduzmu. Zato ga ostaviše na miru i momak je jedno vreme životario veselo i bezbrižno. Ali, kako je bio ubeden da mu više nikakva opasnost ne preti, postade lakomislen i neobazriv.

Žena je, pak, odavno naslućivala da mladić na sebi ima plavi pojas i da je zbog toga toliko jak. Jednom ga za njega zapita, a mladić se raspasa i pokaza joj ga. Tada mu žena iznenada istrže pojas iz ruku, pa uteče i dobro ga sakri.

Sada je mladić opet bio slab i bespomoćan. Pre nego što je uspeo da pobegne, stiže ga div, dograbi u šake i premlati. Potom oduze momku očni vid i još ga baci u more. Ali lavovi su to nanjušili. Oni skočiše u more i izvukoše mladića na ostrvo koje div ni videti ni pronaći nije mogao.

Jednom na ostrvu potera jedan od lavova slepog zeca. Zec upade u izvor i zagnjuri se u vodu. Kad je ponovo iz vode izronio, obazre se sa strahom, pa potrča dalje i uteče. Lav shvati da je zec progledao. Tad odjuri do mladića, dovuče ga do izvora i zagnjuri u vodu. Momak namah progleda.

Još iste večeri prepliva momak sa svojim lavovima deo mora i vrati se natrag. Usred noći upade u divov dvor, potraži svoj pojas, brzo ga nađe i opasa. Odmah oseti u sebi staru snagu, pa dograbi ogromnu batinu i njome premlati diva.

Sada je boravio momak u divovoj kući i osećao se sasvim dobro. Ali tako ne potraje dugo. Sve je više čeznuo za egipatskom princezom. On otpusti svoje verne pomoćnike lavove i krenu na put u Egipat.

Posle dugog putovanja, stiže, najzad, u kraljevski grad i prijavi se kralju. Ispripoveda mu da je princezu oslobodio i da je želi uzeti za ženu. Ali kralju ni na kraj pameti nije bilo da tako prostome momku svoju kćer za ženu da, pa reče:

Ja sam svoju kćer dobro sakrio, i daću ti je ako je za dvadeset i četiri časa pronađeš. Ako to ne postigneš, zapovediću da ti glavu odseku. Sutra u zoru, kad se sunce pomoli, počni da tragaš!

Hteo ne hteo, mladić se morao s tim složiti. Ali on je odmah znao da će biti teško pronaći sakrivenu princezu. Zato smisli podvalu. Ode iz dvora u grad, nabavi medvedu kožu i nađe čoveka koji će medveda da vodi. Uvuče se u kožu i naveče pođe, kao medved, s predvodnikom u dvor. Kad medved na dvoru započe igru, svi žitelji dvora sjatiše se da to vide. I kralj priđe da medvedovu igru pogleda i veoma se razveseli. On naredi svojim slugama da medvedara s njegovim medvedom na dvoru zadrže i ugoste.

Nešto kasnije dođe opet kralj i povede medvedara s njegovim medvedom prema moru. Tamo kralj istrže iz zemlje nekoliko kolača i iz mora izroni kućica. Kralj otključa vrata i na njima se pojavi princeza. Sada je pred kraljevom kćeri medved igrao i zabavljao je. Potom kralj opet zaključa kućicu i spusti je u more.

Kada je već dvadeset i tri časa minulo, ode momak kralju i zatraži da mu preda sve ključeve i da sa njime pođe dole, prema moru. Po tome shvati kralj da je mladić tajnu otkrio. Besna, dozva glavoseču, ali se seti da mora održati svoju kraljevsku reč.

Kada su bili nedaleko od mora, povika kralj:

Evo prošao je dvadeset i četvrti čas! Glavosečo, uzmi tog momka i odseci mu glavu!

Ali mladić se usprotivi:

Još imam nekoliko trenutaka!

I on skoči ka onim kočevima, cimnu ih i izvuče iz zemlje. Morska voda zašumori i iz talasa izroni kućica. Ali se kralj ne dade, već povika:
Tvoje vreme je prošlo! Glavu si već izgubio!

Tada se momak posluži svojom divovskom snagom i polomi vrata na kućici. Princeza se pojavi, odmah pozna svog izabranika i potrča mu sva srećna u susret. Kralju nije bilo druge: on zakaza svadbu. Momak, pak, donese ono veliko blago iz divove kuće pa postade i sam vrlo bogat. Imao je dug i srećan život sa svojom lepom princezom.

vrati na početak