Bajke 1
Bajke 2
Bajke 3
Bajke 4
Bajke 5

                                       

                                     PONOVO NAĐENA NEVESTA

Bio negda siromašni seljak koji je imafano mnogo dugova. Poverioci su ga proganjali i ni dana ga nisu ostavljali na miru. Kad više nikakvih izgleda nije imao, seljak kupi uže i ode u šumu da se obesi. Ali tmo se iznenada pojavi čovečuljak u zelenoj odeći i reče:

Daću ti grumen zlata, ako mi obećaš prvorođenog u svom domu. Za šesnaest godina ću ponovo doći na ovo isto mesto.

Seljak u tome nije video nikakvo zlo. Štaviše, radovao se što će moći da isplati sve dugove. Zato se s čovekom pogodi, dobi grumen zlata i vrati se kući.

Ali ne prođe ni pola godine, a njemu se rodi dečak. On izraste u veoma lepog i mudrog momka. Zato ga otac posla na visoku školu. Uto i šesnaest godina prođe.

Koliko su se otac i majka radovali napredovanju svog sina, toliko su i tugovali očekujuči dan rastanka. Jednom se dčak ohrabri i zapita svog oca zašto je tako tužan. Otac mu na to odgovori:

Oh, kad bih te mogao toga poštedeti! Ja sam te, u stvari, pre nego što si se rodio, obećao čovečuljku, a evo je došla i godina kada moraš otići od nas.

I ispriča sinu kako se sve to dogodilo. Sin se isprva jako uplaši, ali se potom seti svog majstora, koji mu je svakad dobre savete davao. Zato ode k njemu i sve mu ispripovedi. Majstor je malo razmišljao, a onda ga posavetova:

Kada u šumu, na ono odredeno mesto pođeš, ponesi sa sobom stočić. Na stočić stavi balon vina. Zatim, kad neko naiđe, reci: "Ko s dobrom namerom ide, neka priđe i mog se vina napije, a ko zle namere ima, nek prolazi!"

Momak postupi po savetu svog majstora. Odredenog dana uze stočić i balon vina pa oboje stavi na dogovoreno mesto. Nije dugo potrajalo, kad naiđe ceo puk vojske. Vojnici još izdaleka povikaše: "Skloni se s puta, skloni se s puta!" On se, pak, ne uplaši i reče:

Ko s dobrom namerom ide, nek priđe i mog se vina napije, a ko zle namere ima, nek prolazi!

A vojnici prodoše. Za njima naiđe drugi, a potom i treći puk vojske, i, mada su na njega neprestano vikali: "Sklon' se s puta, nesrećniče!" mladić se nije uplašio, već je i dalje ponavljao svoju rečenicu. I svi prodoše.

Uto naidoše pokrivena kola, sa crnim konjima. Mladić izreče svoju rečenicu:

Ko s dobrom namerom ide, neka priđe i mog se vina napije, a ko zle namere ima, nek prolazi!

A kola odoše dalje. Potom naidoše pokrivena kola, sa mrkim konjima, koja takođe ne zastadoše. Naposletku stigoše i pokrivena kola, koja su vukla dva konja zelenka. Na mladićevu rečenicu kola se zaustaviše, vrata na njima otvoriše i iz kola izađe prelepa devojka. Ona priđe, ljubazno ozdravi mladića i naši se njegovog vina. Potom ga uze za ruku i uvede u kola.

Posle su jezdili dugo i dugo, preko gora i dolina, dok nisu dojezdili do lepog grada. Ali pred gradskim vratima ležao je veliki ognjeni zmaj s dvanaest glava. Strašno je siktao i iz svojih čeljusti izbljuvao vatru.

Devojka zadrhta i zamoli mladića:

Uzmi svoj mač i ubij ognjenog zmaja. Ako ti to pođe od ruke, postaćemo verenici.

Mladić istrže svoj mač i napade zmaja. Dugo se borio, sve dok mu nije sve glave odrubio. Potom su radosno ušli u grad. A nekoliko dana kasnije proslavi mladić sa svojom veoma lepom devojkom veridbu.

Ali ne prođe dugo, i mladić poče da žudi za svojim domom. Goreo je od želje da svojim roditeljima ispriča šta se sa njime dogodilo i da im svoju lepu verenicu predstavi. Najzad se oboje ukrcaše u pokrivena kola i odvezoše put njegovog zavičaja. Bilo je veče kad su stigli. Ali otac i majka ne prepoznaše svog sina, jer je sada bio veliki gospodin. Sin ih zamoli za konak. Otac odgovori:

Možete kod nas da prenoćite, ali kreveta nemamo. Moraćete spavati na slami.

Njima to nije smetalo. Kad polegaše, mlada skide s prsta soj zlatan prste, dade ga momku i reče:

Ove noći ne smeš na mene pomisliti. Ako na mene pomisliš, izgubićeš me.

Ali usred noći mladić se probudi, jer je na tvrdom ležaju spavao. Pri tom pomisli na svoju ženu, kako to da tvrdo spava na tako neudobnoj postelji. Potom ponovo usni.

Kada se u ranu zoru probudio, mlade više nigde nije bilo. Kraj njene postelje nađe gvozdene cipele i listić na kojem je pisalo: "Dok ove cipele ne podereš, nećeš me pronaći!"

Na to mladić ode tužan k svojim roditeljima, koji ga na svetlosti dana prepoznaše. Naširoko i nadugačko im je morao pripovedati šta je u meduvremenu doživeo. Ali mada su se njegovi roditelji silno radovali što im se sin vratio kući, on ipak ne ostade s njima. Posle nekoliko dana kupi sebi konja i kola i ode da traži svoju nevestu.

Putovao je i po noći i po danu, sve dok nije blago potrošio. Tada proda jednog od svojih konja. Sada je bez odmora i dalje po prostranoj zemlji jezdio. Nešto kasnije morao je prodati i drugoga konja, a sa njime i kola, ali od traganja nije odustajao, iako još ništa o svojoj izabranici nije saznao.

Ostavši bez kola i konja, sada je pešačio u teškim železnim cipelama. Ubrzo zaluta u velikoj pustari. Tamo iznenada nabasa na medveda i majmuna, koji su se oko nekakvog ogrtača i nekakvog sedla otimali i tukli. Začuđen mladić im priđe bliže i zapita zbog čega se tako krve.

Eh odgovori mu medved to nije običan ogrtač! Ko se njime ogrne, postaje nevidljiv. A i to sedlo je neobično. Ko ga usedne i izrekne "hop-hop", za trenutak će prevaliti mnogo milja u kome god pravcu hoće.

Najzad medved i majmun zamoliće njega da im u ovom sporu bude sudija. Mladić se uputi sa njima na brdo. Tamo uze veliki kamen, skotrlja ga s brda i reče:

Ko prvi ovaj kamen uhvati, njemu će pripasti ogrtač i sedlo!

Medved i majmun potekoše za kamenom, ali kamen pade u jezero i nijedan ga ne dohvati. Zato on ogrnu ogrtač, usede u sedlo, povika "hop-hop" i, kao vetrom ponesen, polete u daljinu.

Ubrzo stiže jednog pustinjaka koji je imao šest stotina godina. Mladić ga upita: Kako ću stići u grad Dreiberlin? I objasni mu da se tako zove grad njegove neveste.

Ali pustinjak zavrte glavom i odgovori:
Za taj grad nisam nikada čuo. Ali možda će moj brat, koji je dvanaest stotina godina star, nešto znati o njemu.

Mladić se zahvali i odjaha na svom čarobnom sedlu dalje. Kad naiđe na pustinjakovog brata, zapita ga: Kako ću naći grad Dreiberlin?

Pustinjak se zamisli, ali odmah potom zavrte glavom i reče:

Za taj grad nikada nisam čuo. Ali možda će za njega znati moj brat, gospodar svih vetrova, koji ima osamnaest stotina godina.

I on mu pokaza put. Mladić se srdačno zahvali i usede opet svoje čarobno sedlo. Ali ovoga puta morao je nekoliko časova da jaše pre nego što je stigao do gospodara vetrova. Ali ni on za taj grad nije znao. Ipak ga posavetova:

Sačekaj časak da se vetrovi kući vrate. Možda će oni znati nešto.

Mladić sačeka. Prvi stiže Vihor, koji je jako šumeo, ali ništa nije znao. Potom dolete Vetrić, koji je oštro fijukao. On je znao za grad Dreiberlin. Na to mu kaza gospodar vetrova:

Odvedi mog mladića u Dreiberlin!

A Vetrić upita mladića:

A možeš li ti tako brzo trčati za mnom?

Mladić usede svoje čarobno sedlo i stiže mnogo pre vetra na odredeno mesto. Još izdaleka začu u dvorcu svirku i vesele povike. A kada ode u dvorac i zapita sluge kakvo je to veselje, sazna od njih da mlada gospodarica danas proslavlja svoju svadbu.

Mladić ogrnu svoj čarobni ogrtač i zalupa na vrata svečane dvorane. Otac mlade gospodarice ustade od stola i izađe napolje, ali ne ugleda nikog. I dugi put zalupa mladić na vrata svečane dvorane. Ustade mladoženja, izabranik mlade gospodarice, otvori vrata, ali ni on ne ugleda nikog. I treći put zalupa mladić na vrata svečane dvorane. Sada mlada gospodarica ustade od stola i izađe napolje. Tada mladić odbaci ogrtač koji ga je činio nevidljivim. Ona ga odmah prepozna i s velikom radošću zagrli. Potom ga zamoli da se na časak negde skloni. Onda ona ode, pozva oca u drugu sobu i ispriča mu šta joj se napolju dogodilo.

Posle toga otač uđe ponovo u svečanu dvoranu i objavi gostima da se vratio verenik njegove kćeri. Zbog toga se novi mladoženja morao povući i mladiću ustupiti svoje mesto. Mladić tada sa svojom lepom izabranicom proslavi veliku i veselu svadbu.

 

                                                 SELJAK I BERBERIN

 
Jedan seljak doveze na magarcu veliko breme lučevine u grad. A berberin, koji je stajao na vratima svoje berbernice, ugleda seljaka i zapita:

Pošto je to što je magarcu na leđima?

Seljak reče cenu i pogode se. Ali berberin ne uzme samo lučevinu, već i samar, tvrdeći da je platio za sve što je magarcu na leđima.

Okupljeni gradani to potvrde.

Druge nedelje opet doveze seljak na svome magarcu lučevinu u grad. Proda je na pijaci, pa svrati kod berberina i upita:

Koliko tražiš da mene i mog pomoćnika obriješ?

Berberin reče cenu, a seljak izvuče novac, plati i sedne u stolicu. Kada je bio gotov, seljak ustane i dovede svoga magarca da ga berberin prema pogodbi, obrije.

Berberin se usprotivi, ali gradani stanu na seljakovu stranu. Šta je mogao on vrati seljaku samar i novac za neobrijanog "pomoćnika".

 

                                          SILAN MOMAK

Bili negda muž i žena. Živeli su siromašno u maloj kući, a morali su iz dana u dan, od jutra do večeri, da obavljaju teške poslove ne bi li zaradili za svakidašnji hleb. Gajili su i sina, koji se zvao Jan. Dečak je čudesno brzo rastao, ako gljiva, mnogo brže od drugih dečaka, tako da je ubrzo postao visok i snažan momak. Ali, bi je stalno gladan. Što je više rastao, sve je više žudeo za jelom.

Roditelji više nisu znali kako da zasite sina, a u kući nije bilo poslova za tako silnog momka. Zato odluči Jan da u svet pođe i da tamo takav posao nađe koji bi mu dovoljno hrane obezbedivao. Zato se oprosti od roditelja i krene u svet. Posle dugog putovanja, u predvečerje, naiđe na kovačnicu. A bio je gladan i umoran.

"Možda je kovaču snažan momak potreban", pomisli Jan i uđe u kovačnicu. Tako se i dogodi: kada kovač snažnog mladića ugleda, obraduje se, i, pošto nije imao pomoćnika, primi ga na posao. Tu se momak dosita najede, pa ode u svoju sobicu.

Drugog dna izjutra, pozva kovač Jana da siđe u kovačnicu i otpočne posao. Kada je sanjivi Jan ušao u kovačnicu, majstor je već veselo lupao maljem po nakovnju. Odmah i on dobi veliki kovački čekić. Jan ga lako podiže, zamahnu njime i tako silovito udari po nakovnju da ovaj duboko uroni u zemlju. Majstor se jako uplaši. Ostavi započet posao, otrča k svojoj ženi i požali joj se da će mu novi pomoćnik celu kovačnicu slupati. Žena se takođe poboja, pa primeti:

I moja će kuhinja ostati ubrzo prazna, jer on previše jede!

Potom, razmislivši malo, reče:

Pošalji ti njega za ugljen u aždajinu pustaru!

Tak Jan dobi zadatak da u aždajinu pustaru ide. Majstor mu dade celu gomilu vreća da bi što više ugljena doneo. Potajno se, pak, sa svojom ženom nadao da će Jan tamo od aždaja nastradati. Ali, ne malo je bilo njegovo iznenađenje kada ga ponovo ugleda sa punim vrećama ugljena. Majstor ga zapita kako to da tamo nikoga nije sreo, a momak odgovori:

Ah, sreo sam nekakva mala stvorenja, ali s njima sam bio brzo gotov!

Pa ipak, kod kovača nije mogao dugo ostati, jer je ovome ubrzo ponestalo hrane. Zato se Jan zaputi dalje, i već drugog dana nađe bogatog seljaka kome je trebao momak. Seljak je bio velika tvrdica i odmah pomisli kako bi mu tako snažan momak sam samcit mogao sve poslove obaviti. Zato ga primi. Ali se Jan pre toga pogodio da mu seljak svakoga dana za doručak daje ceo hleb, a za ručak pola vreće krompira. Iako Janu ni to nije bilo dovoljno, predano je prionuo na posao i za kratko vreme toliko uradio da seljak više nije imao nikakvog posla za njega.

Da ne bi dangubio, posla ga seljak u šumu da panjeve kopa. Ali kada po podne i sam ode da momku pomogne, Jan je već bio celu šumu raskrcio i ogromnu gomilu drva naslagao. Seljak se začudi i poče da se svog snažnog momka pribojava. Od tada je stalno razmišljao kako bi ga se otarasio.

U susednom selu živeo je gazda na svom velikom dobru. On je bio ozloglašeni mučitelj. Svakog dana nadgledao je poslove svojih momaka i svaki put bi kažnjavao batinama onog koji bi poslednji završio posao. Tome knezu ode bogati seljak i ponudi mu svog snažnog momka. Gazdi su bili potrebni radnici zbog žetve koja je bila na pragu. Kada ću za Jana, obradova se i reče:

Taj će mi sve teške poslove obavljati!

Jan se pogodi kod gazde na jedno leto. Platu nije tražio, jedino da dosta jede, i još da sme, na kraju leta, gazdi šamar opaliti. Gazda je bi zadovoljan što je tako glupog momka dobio, koji plate ne traži. A za šamar se uopšte nije brinuo.

Gazda mu odredi veliko polje sa koga će ječam požnjeti. Ali Jan načini sebi divovsku kosu. Umesto brusa, nabavi klešta-štipaljke. Kad bi mu se kosa istupila, on bi je malo uštinuo, pa bi kosio dalje. Tako požnje ogromno polje ječma za jedan dan.

Posle žetve dobili su radnici u zadatak da drva seku i pred kuću dovoze. Momci nisu trpeli Jana zato što je bio jak i što je prebrzo radio. Želeli su da ga gazda zbog zakašnjenja izbatina. Zato smisliše podvalu.

Jedne večeri rasturiše njegova kola i posakrivaše delove. U ranu zoru podoše svi u šumu na rad. Pre toga probudiše Jana, jer su znali da on dugo spava i da mu se u to vreme ne ustaje iz postelje. Kada je Jan najzad ustao i volove do svojih kola dognao, vide da su ona rasturena. Dugo mu je trebalo dok je sve delove pronašao, a kad je u šumu stigao, momci su već sve posvršavali i svoja kola natovarili. Jan zabrza i načupa gomilu drveća zajedno s korenjem i začas natovari svoja kola. Kada to momci videše, obuze ih silan strah.

S Janom nešto nije u redu rasudivali su oni. Bolje da mu se što pre sklonimo s očiju!

U skoku su se našli kraj svojih volova i poterali kola iz šume. Tako stigoše pre Jana. Tamo ispričaše gazdi šta je Jan u šumi činio. Gazda se uplaši i zapovedi:

Zatvorite čvrsto vratnice da nam ne bi ušao u dvorište!

Momci tako učiniše. Ne potraja dugo i stiže Jan sa svojim drvima. Kad vide da su vrata zatvorena, on zalupa, ali mu niko ne otvori. Tada, ne razmišljajući mnogo, prebaci Jan preko visokog zida oba vola jednog za drugim, pa kola sa drvima, a zatim i sam preskoči vratnice.

Gazda je to sve posmatrao i grizao usne. Momci su očekivali da će Jan sada batine izvući, jer je stigao poslednji, ali se ništa ne dogodi. Gazda se nije usudio da kazni silnog momka, pa tako Jan osta do kraja leta, kako je ugovoreno.

Na kraju leta gazda se seti šamara i poče zbog toga da strahuje. Odredenog dana zatvori sva vrata na svojoj kući, a sam se dobro sakri. Jan nađe u polju ogromnu batinu i pođe prema glavnim vratima. Kad vide da su zatvorena, razbi ih svojom batinom. I tako razbijajući jedna vrata za drugim, krenu da traži gazdu. Najzad ga nađe, ali gazda zamoli Jana da umesto tog šamara zaište nešto drugo. Jan je malo premišljao, pa zatraži od gazde toliko graha koliko za jedan dan bude mogao da omlati i sa sobom ponese. Gazda je tom pogodbom bio vrlo zadovoljan.

Jan sada pokupi sa svim kreveta u kući prekrivače, sveza ih ujedno i načini od njih divovsku vreću. Potom ode na gumno i poče da mlati grah. Svojom batinom namlati za jedan dan sav gazdin grah, sasu ga u divovsku vreću, a vreću prebaci preko ramena. Tako natovaren, krenu iz gazdine kuće.

Gazda shvati da će mu silni Jan sav grah odneti, poče da razmišlja kako bi ga zadržao, pa viknu slugama:

Pustite na njega velikog bika!

Kad Jan ugleda razjarenog bika, kako ga zlim očima odmerava, nasmeja se i reče:

Prijaće mi grah sa govedinom.

Pa zgradi bika za rogove i prebaci ga preko svog bremena. Sad je spokojno nosio svoj teret preko dvorišta.

Ali gazda nije izgubio i poslednju nadu. On naredi slugama da puste velikog nerasta, računajući da će vepar silnog momka zadržati. Kad Jan primeti da vepar na njega nasrće, povika veselo:

Svinjetina će još bolje ići uz grah!

Zgrabi nerasta pa i njega prebaci preko svog bremena. Ali gazda ne popusti. On naredi da se velike vratnice na dvorištu čvrsto zatvore. Ali silni Jan dograbi velika vrata, odvali ih i položi sebi na leđa. Odlazeći, uzviknu veselo:

Kako je dobro ispalo da i drva za vatru imam!

I snažni momak zgotovi sebi ručak i silno se pogosti.

                                                         vrati na početak