Bajke 1
Bajke 2
Bajke 3
Bajke 4
Bajke 5

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

                                                  

                                                    ĆUP ZLATA

Bio negda siromašan seljak, koji je sa svojom ženom na kneževom imanju boravio. Stanovali su u bednoj kućici, podignutoj na peskovitom zemljištu. Oboje su iz dana u dan odlazili na kneževo imanje da rade, a zaradivali su tek toliko da održe goli život. Kraj kuće su imali povrtnjak, a malo dalje i delić polja, na kome su sadili krompir.

Naiđe jednom rodna godina i siromašni seljak pokupi sa svog polja više krompira nego ikad ranije. Oboje su se tome radovali, iako nisu znali ni gde će ni kud će s tolikim krompirom. Seljak je razmišljao, i najzad reče svojoj ženi:

Iskopaću rupu u pesku kralj kuće i u nju staviti višak ovogodišnjeg roda.

Žena se složi. Što su naumili, to su i učinili: iskopaju trap i pri tom u pesku nadu nekakav starinski ćup. Pošto je bio naprsnut, iz njega procure zlatnici.

Auh! uzvikne seljak. Pa to je prava sreća!

Niko nam neće verovati da imamo toliko novaca primeti žena, sijajući od radosti.

Nikom nećeš ni govoriti o tome opomene je muž jer ako se budemo hvalili, doći će da nas pokradu.

Siromašni seljak se najviše bojao kneza. Ako on sazna da su iskopali ćup s blagom, sve će im zlatnike oteti. Zato još jednom strogo zapreti ženi da nikom ništa ne govori.

Sutradan oboje odu na rad. Dan dug, vedar... Sunce pripeklo, pa žena gori od želje da s nekim porazgovara.

Zamisli samo šapne ona susetki sa strane sinoć smo u pesku kraj kuće iskopali ćup zlata.

Ma, ko?! začudi se susetka.

Moj muž i ja. Ali, zaboga, ne govori nikom o tome!

Susetka se nije mogla da uzdrži, već ispriča drugoj ženi, druga trećoj, i tako redom, sve dok svi nisu saznali da je siromašni seljak iskopao ćup pun zlata.

Ne potraje dugo, i knez dočuje za tu priču. Odmah je pomislio kako da se dokopa nađenih zlatnika. Zato pozove seljaka i zatraži da mu preda blago koje je našao.

Ja nisam našao nikakvo blago odgovori mu siromašni seljak.

Tvoja žena priča da si ga našao.

Ona to izmišlja, čestiti kneže. Sve je to izmišljotina.
Knez rekne seljaku da će za neki dan sam proveriti ko od njih govori istinu. Seljak se vrati kući zamišljen, a uveče saopšti ženi:

Čuj, noćas će proći Turci sa psima kroz naše selo. Ako te vide, mogla bi se zlo provesti. Nahuškaće pse na tebe, budeš li samo glavu promolila. Zato se sakrij u podrum.

Žena brže-bolje strči u podrum, a muž za njom zatvori vrata. Potom ode u pekaru, kupi pola meriće pereca i razbaća ih po dvorištu i povrtnjaku. Ujutru ode u podrum, probudi ženu i reče:

Noćas je padala kiša s perecama. Idi napolje i pokupi perece, koje su pale s kišom!

Žena, ne verujući, izađe i zbilja, nađe perece. Brzo ih pokupi i unese u kuću. Vidi da nema više od pola meriće i počne da žali šta kiša nije duže potrajala.

Uveče joj muž reče:

Opet moraš u podrumu spavati. Naš čestiti knez je šenuo, pa će ga sa psima iz sela proterati.

Žena opet poslušno ode u podrum. A muž nahuška svog psa. Kad on poče da laje, zalajali su i psi u susedstvu, i na kraju se selo orilo od psečeg laveža. Žena je slušala i mislila: "Bože moj, sada gone čestitog kneza!"

Sutradan pozove knez po drugi put siromašnog seljaka i ponovo ga upita za zlatnike. Seljak se pravio da o tome ništa ne zna.

Bolje priznaj, jer ako lično proverim i utvrdim istinu, kazna će ti biti veća zapreti knez.

Ja sam rekao svoje, čestiti kneže. Sve je to izmislila molja žena.

Knez se naljuti i pošalje sluge da dozovu seljakovu ženu. Žena stiže zaplašena. Knez joj ne dozvoli ni da predahne, već je upita:

Jesi li ti njegova žena?

Da, čestiti kneže!

Jesi li ti s njim zajedno našla ćup s novcem?

Da, čestiti kneže!

Knez se namrgodi i pogleda u siromašnog seljaka:

Dakle, lagao si, a?

Seljak ništa ne odgovori, a knez se opet obrati ženi:

Kada ste našli onaj ćup?

Žena se zamisli i reče:

To je bilo na nekoliko dana pre nego što su Turci kroz selo prošli.

Knez se na to veoma začudi, jer ni za kakav prolazak Turaka kroz selo nije znao, niti je Turke video. Zato nastavi sa ispitivanjem, ne bi li se žena nečeg odredenijeg setila:

Hajde, hajde, seti se kad je to bilo!

Žena odgovori:

Na nekoliko dana pre nego što su pereče s kišom padale.

Knez zavrte glavom. Ne shvatajući o čemu to žena govori, upita je:

Zar se ne možeš setiti kad je to bilo?

Žena stade da razmišlja i da se priseća. Najzad se lupi šakom po celu i uzviknu:

Setila sam se!

Reči! podstaknu je knez.

To je bilo tačno na nekoliko dana pre nego što ste vi, čestiti kneže, šenuli, pa su vas psima kroz selo gonili.

Šta?! viknu knez i skoči besan sa stolice. Nisam ja šenuo, već ti! Po tvome prvo su Turci prošli kroz selo, onda su perece padale s neba, a sad... Gubi mi se s očiju, zajedno s tvojim mužem!

Žena izađe zbunjena i preplašena, a muž je potapša po ramenu i umiri:

Ne brini ništa. Nisi ti šenula, već smo mi knezu podvalili. Hteo je da nam otme ćup s blagom. Sada je blago naše, možemo se veseliti i pevati.

Tako je lukavi seljak sačuvao ono što je našao i sa svojom ženom proživeo u miru i veselju.

 

                                                       GLUPI PETAR

U mužakovskoj crnogorici živeo je nekada bogati seljak koji je imao tri sina: Jana, Jurija i Petra. Jan bejaše vešt, Jurij preduzimljiv, a Petar pomalo glup. bog toga je Jan vodio brigu o domaćim poslovima, Jurij prevozio ugljen i žito u grad, a Petar je iz dana u dan palio luč. Jednom se vrati Jurij iz grada i ispripoveda braći da se Hanka, mlada gospodarica Staklenog grada, udaje i da njen otac, radi toga, poziva mlade ljude iz cele zemlje na veliko takmičenje. Ko prvi dojaše u Stakleni grad, dobiće lepu Hanku za ženu. A Stakleni grad je bio na visokoj i strmoj planini.

Jan i Jurij odmah odluče da učestvuju na takmičenju. Kupe sebi kićenu odeću, a za konje nabave najlepšu opremu. Mnogo brige su potom poklanjali svojim ridanima: češljali su ih, timarili i davali im najbolju zob.

Svakoga dana je Petar, dok su obedovali, slušao prekomerna hvalisanja oba brata. Oni su se ponašali tako kao da su već pobedili. I Petar je želeo da ide na to takmičenje, ali svoju želju nije smeo ni pomenuti, jer se bojao da ga braća zbog toga ne ismeju. A ni konja nije imao.

Na tri dana pred takmičenje, Petar je morao otići na livadu da naplasti seno. Kada se zamorio, legao je na plast. Iznenada, nešto poče da čupa i jede njegovo seno. Petar se prenu i ugleda prekrasnog ždrepča. Namah ga dograbi za uzdu. Konj poskoči da bi se otrgao, ali Petar ga je čvrsto držao i govorio:

Ne puštam te! Moja braća će za tri dana odjezditi u Stakleni grad, a ja ne mogu s njima jer nemam konja. Sad ću na tebi jahati.

Konj mu odgovori:

Ako li me danas pustiš, obećavam da ću ti se za tri dana ponovo vratiti, još bolje opremljen i sa kićenom odećom za tebe.

Petar je samo časak razmišljao, pa pusti konja.

Trećega dana spremiše se braća za takmičenje. Obukoše blistava odela koja je i Petar mnogo voleo, a nije imao. Kada pade veče, odjezdiše prema planini na kojoj se uzdizao Stakleni grad.

Petar je, sav zajapuren, trčao po povrtnjaku tražeći svoga konja, ali njega nigde nije bilo. Gnevan i očajan, leže pod vrbov grm. Tek što ga savlada san, kad začu rzanje i ugleda osedlanog kona, a na njemu kitnjastu, srebrom i zlatom optočenu odeću. On uhvati ždrepca i poče da navlači odelo. Ali, kako je ono bilo novo i kruto, a on nespretan, deset puta ga je navlačio i svlačio i u tome provede celu noć.

U ranu zoru bio je gotov. Skoči na svog zelenka i potera ga ka Staklenom gradu. Na sebi je imao neobično odelo, a pod sobom konja strašno plahovitog: skakao je preko gora i dolova. Naposletku je i poleteo i ubrzo prestigao sve takmičare.
Na vrhu planine nađe se Petar prvi pred gradskim vratima, koja se uz silan tresak otvoriše. Tamo ga je, na ulazu u dvorac, već očekivala lepa i mlada kći gospodara Staklenog grada sa svojim ocem i celom četom dvorana. Ona mu se osmehnu, a njen otac ga pozva k sebi i prijateljski upita:

Odakle si, junače?

Ja sam iz Lučanog grada odgovori Petar smelo.

Ali gospodar za taj grad nije nikada čuo. Zato odluči da se najpre obavesti, pa onda da Petru da svoju lepu kćer za ženu. Mlada gospodarica stavi pobedniku blistav zlatan prsten na prst, a njen otac ga bogato nagradi i poruči mu da za tri nedelje ponovo dođe.

Petar pođe kući. Konj ga vrati u povrtnjak i tamo mu obeća da će za tri nedelje ponovo dogalopirati.

Kada su se braća drugoga dana u zoru vratila kući, Petar je već stajao kraj peći i palio luč. Darove je sakrio ispod borovine, a prst na kome je bio prsten zavio, kao da se tobože osekao.

Za vreme obeda Jan i Jurij su naveliko i naširoko pripovedali o proteklom takmičenju.

Ja sam na svom ridanu tako silovito jurio da je kamenje na sve strane letelo reče Jurij.

A Jan dodade:

I moj ridan je bio medu prvima, ali nije mogao sve šančeve da preskoči. Šteta, mnogo je obećavao.

Jurij zapita:

Petre, nisi li, možda, posmatrao takmičenje?

Petar odgovori:

Nešto sam malo video. Onaj momak je imao prelepog konja i sjajnu odeću.

Opisao je pobednika, ali se nijednom rečju nije odao, već se samo ispotiha smejao braći zato što ga nisu poznala.

Posle nekog vremena, uđe u dvorište njihove kuće neobična putnica. Bila je to dvorska dama, koja zapita: "Dragi domaćini, ja tražim Lučani grad. Pokažite mi, ako znate, put do njega!"

Ni otac, ni Jurij, ni Jan o tome gradu ništa nisu znali. Naposletku dozvaše Petra. Iako je Petar bio u svome zamašćenom radnom odelu, dvorska dama ga je odmah poznala.

Šta se dogodilo kad imaš zavijen prst? upita ga ona.

Oh, ništa... malo sam se sekirom rečnuo i prst obložio komadićem kore promrsi Petar.

Dvorska dama zaćuta i odmah odjezdi dalje.

Protekoše tri sedmice i pred zakazan dan, naveče, ode Petar u povrtnjak, tamo leže pod grm i usni. Usred noći se prenu. Ugleda majušnog čoveka a iza njega gospodsku staklenu kočiju sa četiri konja. Mali čovek, koji je na rukama nosio zlaćano odelo, priđe mu i reče:

Obući ovu odeći i sedni u kočiju! Podi u Stakleni grad, ali pre nego što tamo stigneš, pokupi sve prosjake koje na putu sretneš.

Ubrzo naiđe Petar na nekakvog gegavog pešaka, koji je na drumu od bogatijih prolaznika milostinju sakupljao.

Ko si ti? upita ga Petar.

Ja sam velika ispičutura odgovori mu prosjak.

Sedi u kočiju, trebaće mi ispičutura!

Nešto kasnije srete čoveka s ogromnim ustima i trbuhom velikim kao bure. Petar ga zapita:

Ko si ti?

Ja sam veliki žderač, izelica.

Sedni u kočiju, izelica će mi trebati.

Potom naiđe na jednog gromoglasnog vikca. I sve ih Petar primi u kočiju. Pre zalaska sunca, stiže on sa svojim ljudima na vrh planine. Tamo ugleda dugačak red divnih posrebrenih kočija koje su, sve do jedne, prema Staklenom gradu jezdile. Toliko je bilo kočija da su zakrile put. Pošto je Petar bio na začelju, on izračuna da se ni za ceo dan neće približiti gradu, pa zato prede na šumski puteljak. Ali i šumski puteljak bio je zakrčen oborenim deblima. Tada povika snažni tegljač:

Hoćeš li, gospodaru, da put raščistim!

I odmah skoči sa kočije i odbaci drvlje u stranu. Džinovska debla letela su uvis. Zahvaljujući tome, stiže Petar pred veče pred vrata Staklenog grada, koja mu se odmah otvoriše.

Ceo dvor je bio na nogama. Mlada gospodarica uhvati Petra za ruku. On se osmehivao dok ga je ona vodila, ali njen otac grubim glasom reče:

Ja još ne znam, u stvari, ni šta si ni ko si ti, Petre. Za tvoj Lučani grad smo se raspitivali, ali ništa nismo saznali. Zato moraš, pre nego što ti išta obećam, da izvršiš tri zadatka. Prvo, zapovedio sam da es za tebe i tvoje ljude napeče dvanaest hlebova od dvanaest funti. To morate za tri dana pojesti.

Petar se nije dugo premišljao. Jedanaest hlebova je dao velikom žderavcu, a dvanaesti ostavio za sebe i ostale pratioče. Ubrzo su svi hlebovi bili pojedeni, pa gospodar Staklenog grada zapovedi da im prinesu dvanaest džinovskih vrčeva piva. To je morao Petar sa svojim ljudima da popije za šest dana. Ni ovog puta se Petar ne uzbudi. Jedanaest vrčeva je dao velikom pijaću, koji ih je ispio sam.

Mlada gospodarica, koja se veoma bojala da Petar neće moći da ispuni sve zadatke, odjednom se od brige i strepnje razboli. Lekar je tvrdio da će gospodarica ozdraviti jedino od vode sa zdravca-studenca, koji je bio sto milja udaljen. Zbog toga postavi gospodar Staklenog grada i treći uslov Petru: za dvanaest časova da dovuče kotao vode sa zdravca-studenca.

Petar isprva nije znao šta da čini, a onda se sebi brzog trkača. Njega posla po zdravu vodu. Za tri časa je trkač već bio kod zdravca-studenca. Tamo se i sam zdrave vode napio, ali... kako je bio umoran, seo je malo na obalu i tu zaspao.

Petar je stajao na gradskim vratima i čudio se što nema trkača da se vrati. Već je i jedanaesti čas minuo. Tada se momak seti gromoglasnog vikača i poruči mu da trkača dozove. Ovaj poče tako vatreno oda viče da se zemlja tresla. I mlada gospodarica je iz postelje na zemlju pala. Ali trkač se probudi, poskoči, zgrabi svoj kotao i poče tako grabiti da je petama u leđa udarao, a kosa mu je vijorila oko glave. U poslednjem trenutku dvanaestog časa, stiže on u Stakleni grad i Petar odnese kotao vode gospodaru.

Kako je Petar i treći zadatak izvršio, mlada gospodarica, koja je od vode ozdravila, zamoli oca da se venčanje više ne odlaže, već da se odmah obavi. Gospodar nije imao kud, pa morade dozvoliti. Svadbeno veselje trajalo je mnogo dana. Najbolje su prošli ispičutura i izelica, ali i gospodarica je bila veoma srećna.

U meduvremenu su se kod kuće otac i majka zabrinuli šta li se to moglo Petru dogoditi. Oni nisu znali ni kad je, ni kud je pošao, ni kako se izgubio.

Posle tri sedmice, požele Petar da svoju mladu ženu povede kući Stari gospodar dade zetu na dar deset crnih, a svojoj kćeri pet snežnobelih konja i veliku nevestinsku spremu. Tako stigoše u mužakovsku crnogoriću i na Petrov zeleni povrtnjak. Ali, tamo gde je stajao plast, dizao se sada prekrasan dvor, a oko dvora vrt. Pred ulazom je stajao onaj isti majušni čovek, koji reče:

Ja sam se o tebi pobrinuo i sagradio ti sve ovo. Dvor pripada tebi, jer si me one noći pustio iako sam ti bio veoma potreban. A i zato jer si se držao mojih saveta.

Otac, majka, Jan i Jurij čudili su se kako je na njihovom povrtnjaku mogao da nikne takav sjajan dvor. Najviše su se, ipak, začudili kada je u njihovo dvorište ušla blistava staklena kočija u koju su bila upregnuta četiri konja. Iz kočije je izašao naočit vitez, a za njim čudesno lepa vlastelinka. Majka prva prepozna svog Petra, a braća se zgranuše. Ali ih Petar sve toplo pozdravi i ispripoveda im šta se sa njim zbilo i kako je svoju sreću našao.

Naposletku zamoli oca i majku da kod njega u dvoru stanuju. Tako i bi. Braća su stanovala u kući i upravljala roditeljskim dobrom. Petar je sa svojom lepom ženom imao miran i srećan život, a ako nije u meduvremenu umro, on i danas živi u Lučanom gradu.

 

                                                   LEPA SESTRICA

Bili nekad otac i majka, i imali dečaka i devojčicu. Devojčica je bila veoma lepa. Kada se nasmeje, rascveta joj se rumena ruža, kada kosu češlja, padaju joj zlatne zvezde niz vlasi, a kad ruke mije, biseri joj se sa šaka krune.

Ali brzo umre dečici mati i otac uzme sebi drugu ženu. Maćeha, pak, dovede svoju devojčicu, koja je bila ružna. Zbog toga je maćeha s bratom i sestricom loše postupala. Kada deca poodrastu, brat ode od kuće i namesti se kod vlastelina za goniča konja. Ali on je neprestano za svojom sestrom čeznuo. Zato je naslikao njen lik, a sliku okačio na vrata konjušnice. I uvek kada je ulazio u konjušnicu, bio je veseo, a kad je iz konjušnice izlazio, bio je tužan.

To njegov gospodar primeti i začuđeno zapita:

Zašto se ti uvek smešiš kad u konjušnicu ulaziš i zašto si tako tužan kad iz konjušnice izlaziš?

Gonič mu s početka nije hteo na takva pitanja da odgovara, ali jednog dana reče:

Imam kod kuće sestricu, koja je veoma lepa. Kada se osmehne, rascveta joj se rumena ruža, kada kose češlja, padaju joj zlatne zvezde niz vlasi, a kada ruke mije, biserne perle joj se oko ruku viju. Njenu sliku držim na vratima konjušnice. Zato, kad u konjušnicu idem, veseo sam što ću sestricu ugledati, a kad iz konjušnice idem, tužan sam što je napuštam.

Tada vlastelin reče:

Idi i donesi mi tu sliku!

Gonič mu učini po volji. Vlastelinu se devojka veoma dopadne pa upita:

Je li tvoja sestra zbilja tako lepa?

Još lepša odgovori mu gonič.

Tada vlastelin zapovedi:

Upregni konje u kola i idi po svoju sestru! Ja ću je za ženu uzeti.

Kada je gonič svojoj kući stigao i ispričao zašto je došao, maćeha reče da mu sestru neće pustiti ako i nju i njenu kćer ne povede gospodaru. Zato zajedno sednu u kola i povezu se.

Kada su bili na pola puta, trebalo je da predu veliku reku, pa se gonič poboja za svoju sestru. Zato vikne sa kola:

Sestrice, ne naginji se preko kola, da ti oštri vetar lice ne ozledi!

Ali sestra nije brata razumela, pa upita maehu:

Šta je brat rekao?

A ona joj odgovori:

Nagni se i pogledaj tu lepu široku vodu!

Devojka se nagne preko kola, a maćeha je gurne u reku. Tamo se devojka pretvori u patku i odleti.

Vlastelin je nestrpljivo čekao. Kada se kola približe, potrči im u susret. Ugleda maćehinu kćer i zamoli je da se nasmeje, ali ona svoje žute zube iskezi na njega; on joj reče da svoju kosu očešlja, a njoj debele vaši sa glave padoše; on joj zapovedi da ruke umije, a ono joj se prljavština oko ruku zalepi.

Na to se vlastelin jako razgnevi:

Moj gonič je lažljivac!

A onda se obrati maćehi:

Šta da činim s njim?

Ona mu odgovori:

Obesi ga o motku u pušniči!

Vlastelin tako i učini.

Kad je pala noć, prhne patka iznad pušnice, doleti do mladića, a gle to je bila njegova sestrica. Ona navuče svome bratu belu košulju i počne da jadikuje:

Kva, kva, moj voljeni brate, još dve noći pušiću ti, a potom nikad više!

Druge noći doleti patka ponovo i zajauče:

Kva, kva, voljeni brate, još jednu noć pohodiću te i potom nikada više!

Ali sluge, koje su pušnicu čuvale, sve su to videle i čule, pa obaveste vlastelina. Zato treće noći stane vlastelin kraj pušnice da tu neobičnu patku sačeka. Ona doleti kao i pre i, odmah počne da jadikuje:

Kva, kva, voljeni brate, više te nikad neću videti!

Kada to progovori, uhvati je vlastelin za krilo i upita može li joj pomoći. Ona odgovori:

O da! Noga mi je uvezana lancem. Ako taj lanac jednim zamahom mača presečeš, povratiću svoj čovečji izgled i biću izbavljena.

Vlastelin preseče lanac i sad je pred njim stajala veoma lepa devojka. On je zamoli da se nasmeje, i gle na usnama joj procveta ruža; zamoli je da svoje kose očešlja, i gle zlatne zvezde se sa vlasi prosuše; zamoli je da svoje ruke umije, i gle sjajni biseri joj se oko ruku nanizaše.

Vlastelin se veoma obradova. On obujmi devojku desnom, a njenog brata levom rukom i ode s njima u kuću. Odmah potom pozva maćehu i upita je šta treba da učini, a ona, misleći da se to odnosi na lepu sestricu, zagrakta:

Veži je starome konju za rep, pa poteraj konja u šumu!

A vlastelin na to reče:

Kad si takvu smrt izabrala, neka ti bude!

Ali lepa sestrica joj oprosti život.

Vlastelin uze lepu sestricu za ženu, a brata postavi za upravnika. On više nije za svoju sestru strepeo.

                                                            vrati na početak