Шпанија
Историја
Клима
Флора и Фауна
Географски положај
Грб


Године 1994—1995. пронађени су остаци првих предака човека на тлу данашње Шпаније, у Великој долини Атапуерка у Бургосу и дато им је име Хомо антецесор (лат. H. antecessor), за кога се верује да је стар око 800.000 година.Године 2007. је међутим, у једној од пећина Атапуерке, откривен је зуб, премолар, који би могао бити стар око 1.200.000 година.

Године 1848. у пећини Ђавоља кула на Гибралтару, откривени су остаци лобање неандерталца (лат. H. neanderthalensis), 8 година раније пре него што су откривени остаци у долини Неандер поред Диселдорфа, а 1923. на истом месту откривени су остаци детета неандерталца.Први хомо сапијенс (лат. H. sapiens) се појављује пре око 15.000 година[5] у пећинама Кастиљо и Морин у Сантандеру, Куето де ла Мина у Астурији. Овај палеолитски човек је живео од сакупљања плодова, лова и риболова.
Реплика осликане таванице у Алтамири

Године 1885. откривена је пећина Алтамира у Сантандеру. Пећинска уметност имала је религијску употребу. У Алтамири су нађени цртежи 38 бизона, 26 коња, 10 говеда, 14 коза, 63 јелена, 5 дивљих вепрова, 1 мамут, 1 лос, риба, дивља мачка, вук, 10 недефинисаних облика 9 људских фигура, неколико шака и око стотињак различитих знаковe.

Око 10.000. п. н. е. десиле су се корените промене у клими. Наступило је ледено доба, нестале су животињске врте попут мамута а појавиле су се нове, које је човек припитомљавао. Почео је да напушта номадски живот, да оснива прве насеобине и да обрађује земљу. Камен почиње да употребљава за израду оруђа потребног за обраду земље или млевење жита, а појављује се и прва керамика, која је служила за чување хране. На Иберијском полуострву су нађене гробнице са ножевима и каменим секирама од вулканског камена које потичу из периода позног палеолита (између 8.000 и 5.000. године п. н. е.). Такође су нађени украсни предмети и грнчарија. У пећинама Каригуела (Гранада) и Нерха (Малага) пронађена су складишта жита. Валенсија и Аликанте такође садрже трагове живота човека каменог доба као и пећинско сликарство. Док у Кантабрији и Аустрији пећинско сликарство потиче из палеолита, неолитско пећинско сликарство се налази на обали Средоземља. На Средоземљу, у пећини Мореља, пећинско сликарство приказује сцене из лова и првих ратова, док у Арањи и Пахареху се могу видети жене како врше домаће послове, а у Когуљу и Алпери постоје цртежи жена које играју — вероватно су биле свештенице.

У неолиту, људи су сахрањивани под великим брдима камења које су се звале долмени — просторија сачињена од камења прекривеног каменом плочом. Најстарији долмени су пронађени у Португалу и оближњим шпанским провинцијама. У Алмерији, пронађени су толоси, гробнице са лажном куполом, што је доказ о једном друштву које поштује култ предака]. На тлу данашње Шпаније, било је неколико неолитских насеобина које су биле сложенијег карактера и које су биле заштићене неком врстом зидина: Миљарес, Алмерија, Вила Нова, Сан Педро на ушћу реке Тахо.
У насељима Аргар у Алмерији и Коготас у Авили, нађени су остаци преласка са бакра на бронзу. Садржај гробница указује на хијерархизовано друштво — високе личности су у својим гробницама имале предмете од метала. Овај обичај су на Средоземљу увели Келти. У долини Ебра, населио се непознат индоевропски народ чију је култура названа Хелштат. Овај народ је увео плуг у земљорадњу и усавршио металургију. Средином првог миленијума, Галицију су такође населиле заједнице које су дошле с мора. И овде су нађени оружје и накит слични оном нађеном на обали Атлантика — скулптуре дивљих свиња и оваца као и ратника, што указује на сточарску заједницу[5].

 

 

Дама из Елчеа, сматра се највреднијим изразом иберске уметности
Келти стижу на полуострво у првом миленијуму пре нове ере и насељавају се на територији данашње Галиције, Астурије, Кантабрије, Баскије и северном делу Кастиље и велики део данашњег Португала.
Такође око 1000. п. н. е. појављују се Тартешани, једна од најстаријих култура на Иберијском полуострву. Настањивали су територију данашње западне Андалузије и јужног Португала, на ушћу Гвадалкивира. Стари завет помиње тартешанске бродове натоварене златом, сребром, гвожђем и калајем. Грци их такође помињу; први помен се налази код песника Естесикора, док Страбон даје најдетаљнији опис овог народа. Херодот их је такође помињао. Развили су рударство, убирање соли и сољење рибе коју су извозили у унутрашњост копна. Трговали су са Грцима те се опадање њихове културе поклапа са опадањем грчких утицаја на полуострву, негде око 6. века п. н. е. Град су вероватно разорили Картагињани око 500. п. н. е.[5]
Источну обалу су око 1100. године п. н. е. почели да насељавају Феничани. Феничани су основали градове Гадир (данашњи Кадиз), Малака (данашња Малага) и Абдера (Адра, у данашњој провинцији Алемерија), посејавши целу медитеранску обалу факторијама[5].
Грци су се населили нешто северније на источној обали, у Родесу (данашњи Росас) и Емпорион (данашњи Ампуријас) на територији данашње аутономне покрајине Каталоније. Ту су наишли на Ибере и уједно су били први који су оставили писане записе о том неиндоевропском народу о коме се још увек релативно мало зна.