ВАШЕ ДЕТЕ И МАТУРСКИ ИСПИТ
НАУЧИТИ ДЕТЕ ДА ДОНОСИ ОДЛУКЕ
ЧЕГА СЕ СВЕ БОЈЕ ДЕЦА
ДЕЦА ЗАВИСНА ОД ТЕЛЕВИЗИЈЕ
ДВЕ НАВИКЕ ЗДРАВЕ ПОРОДИЦЕ
АКО ДЕТЕ ЧЕСТО ИЗМИШЉА
ОСЛОБОДИТЕ ДЕЦУ СТРАХА ОД ЛЕКАРА
МИТОВИ О АКТИВНОЈ ДЕЦИ
ДЕЦА ПРЕЗАПОСЛЕНИХ МАЈКИ
АКО ДЕТЕ ЧЕСТО ИЗМИШЉА
ДОБРИ РОДИТЕЉИ
КАКО ОБУЗДАТИ АГРЕСИВНЕ НАПАДЕ КОД ДЕЦЕ
ЧЕГА СЕ СВЕ БОЈЕ ДЕЦА
ДЕЦА И ТЕЛЕФОНИ
ДЕЧЈА ТУЧА
ПОБЕДИТЕ МУЦАЊЕ
ДЕТЕ КОЈЕ МНОГО ПСУЈЕ
ЗАБОРАВИТЕ НА БАТИНЕ
САВРШЕНА МАМА-ОПАСНА МАМА
ПОСВЕТИТЕ ДЕТЕТУ МАКАР 5 МИНУТА
ЗАШТО ЈЕ ОТАЦ ВАЖАН

 


Ваше дете ускоро полаже завршни испит? Ако је тако, онда пред Вама стоји озбиљан и одговоран задатак...

Као родитељ, Ви играте кључну улогу у помагању Вашем детету да изабере будућу школу и са што мање стреса успешно положи завршни испит. Многи родитељи, међутим, подижу тензију, јер јасније од деце сагледавају колико је избор одговарајуће средње школе важан за даље школовање, стварајући на тај начин напетост која се аутоматски преноси на децу. Заштитите и себе и своје дете од непотребних стресова, који могу донети само штету.

Да бисте свом детету могли да пружите најбољу подршку и савете, припремили смо за Вас низ савета који ће Вам омогућити да му, уз што мање стреса, помогнете да што успешније спреми завршни испит, положи са успехом и упише жељену школу.

1. Шта Ваше дете осећа кад почне испит?

Ваше дете осећа бројне психо-физичке промене приликом овако стресних ситуација – прекретница, као што је полагање завршног испита. Зато је веома важно да се адекватно поставите, реагујете на правом месту, у право време и на прави начин. А да бисте то постигли, неопходно је да знате већину појединости о томе како се Ваше дете осећа у тим тренуцима.

2. Како победити страх од испита?

Добра вест је да се страх може превазићи! Шта је, у ствари, страх од испита и како га савладати? Који су узроци и последице претрпљеног страха и како да помогнете Вашем детету да га савлада? Такође, треба савладати и сопствену бојазан и страх, а то је, верујемо, још теже.

3. На који начин би требало да се понашате у ситуацијама као што је ова?

Ви сте најважнији фактор у одрастању и сазревању Вашег детета, због чега је јако важно да што је могуће више будете укључени у све оно што се њему дешава. Верујемо да велики део тога знате и сами, али смо сигурни да ће Вам стручни савети нашег тима психолога и педагога бити од помоћи.

4. Шта Вас лично може учинити незадовољним пре, у току и након завршног испита Вашег детета? Како то променити?

Завршни испит је и за Вас лично стрес, утолико више што представља велики стрес и за Ваше дете. Међутим, оно што је у оваквим ситуацијама најважније јесте превазилажење сопственог страха и потпуно посвећивање детету. Једино на тај начин можете бити од користи и њему и себи.

5. Како да адекватном исхраном помогнете свом детету при спремању завршног испита?

Један од кључних фактора који утичу на наш организам, расположење, меморију, концентрацију је исхрана, о којој треба водити рачуна све време, а посебно у стресним ситуацијама као што је завршни испит. За добру меморију и концентрацију веома је важна избалансирана исхрана.

6. Како да знате да ли сте одабрали праву школу?

Успешно положен завршни испит је тек један у низу решених проблема. Након тога, долази до нове неизвесности – да ли је школа коју ће Ваше дете похађати "права" школа за њега и да ли ће успети да задовољи критеријуме те школе.

7. Да ли успех на завршном испиту осликава успех који ће Ваше дете показивати током школовања у средњој школи?

Колико је важан резултат које је Ваше дете остварило на завршном испиту? Бринете да ли је резултат завршног испита мерило успеха који ће дете показивати касније, у средњој школи? Да ли је исправно тако размишљати?

8. На који начин, чиме најбоље мотивисати дете у учењу?

Мотив је главни покретач сваке акције. Ако Вашем детету недостаје мотивација, ако примећујете да није довољно активно у учењу, потрудите се да му, из његове перспективе, ставите до знања зашто је успешно превазилажење испита важно за њега и његову будућност. Како још можете да га мотивишете?

9. Како је најбоље наградити дете због уложеног труда и залагања током завршног испита?

Остварење циља драгоценије је ако га прати награда. Такође, уколико знамо која нас награда чека, трудићемо се још више. Примените ово правило на свој план и процес учења Вашег детета учините бржим и квалитетнијим.

10. Колико је важан утицај вршњака на Ваше дете и како избећи негативне утицаје?

Колико год давали све од себе да свом детету пружите најбољи узор, оно није окренуто само ка Вама. Вршњачке групе могу имати јак утицај и деловати како позитивно, тако и негативно на Ваше дете. Зато је важно направити баланс. Сазнајте како.



Неким људима је сасвим лако да донесу одлуку - пажљиво ће размислити кад се ради о нечему крупном, али ни ту неће имати већих проблема. А некоме је тешко и да одлучи какву кафу жели да попије. Што се малишана тиче, њима би одмалена требало помагати да науче да сами доносе одлуке, јер ће им то касније бити неопходно.

Као и одрасли, и деца се ту разликују. Има деце која ће и са две године на нечему инсистирати - хоће само тако и никако другачије. А има и малишана којима треба пола сата како би одлучили који сок желе, и то се најчешће реши тако што сок одаберу мама или тата. Деци која не умеју да донесу одлуку требало би помоћи, и то што пре, јер се то умеће учи од малих ногу.

Проблем је што дечја неодлучност не буде увек препозната. Дешава се да одрасли мисле да дете покушава да привуче пажњу кад нешто никако да одабере и онда "по кратком поступку" одаберу уместо детета, а након тога игноришу малишана. После сваког таквог поступка дете се осећа све несигурније, а касније у животу већ навикне да одлуке о буквално свему препусти родитељима и да само ради оно што му се каже, уверено да је неспособно да само одабере било шта. А некад дете не би нужно постало неодлучно, него родитељи у нестрпљењу стално доносе одлуке уместо њега, што с временом доведе или до сталних сукоба с малишаном или до детета потпуно несигурног у себе. Од оваквог поступања би се требало суздржати - на пример, од аутоматског бирања одеће коју ће дете носити у школи, доручка који ће јести, одлучивања уместо детета када ће урадити домаћи (наравно, домаћи треба да буде урађен) и којим редом...

Како научити дете да доноси одлуке? Поступно и почевши од малих ствари. По потреби, и тако што ћете му сузити избор. Ако сте, рецимо, у супермаркету и бирате с малишаном коју дечју храну ће узети, сузите му избор на три-четири производа (један који још није пробало, а остали нека буду они за које знате да их воли - подразумева се да треба да се ради о здравој храни). Реците му и које су предности и мане овог или оног производа (овај још није пробао, а не може унапред да зна хоће ли му се допасти; онај већ неко време није јео; трећи му је омиљен, али га већ неко време једе сваки дан...). Тако се дете неће осетити преоптерећено нити "изгубљено" због превише ствари између којих може да бира, а ви ћете му показати на који начин треба да размишља кад о нечему одлучује и тиме му развијати самосталност.

Ако се покаже да је избор био добар (у наведеном случају, дете касније радо једе храну коју је одабрало), похвалите дете због доброг избора. Повремено, треба га суочити и с последицама лошег избора (рецимо, не допада му се храна коју је одабрало, али пошто храну не би требало бацати, има да је поједе). Наравно, није обавезно то чинити сваки пут кад дете лоше одабере, а сасвим сигурно не би требало допустити да малишан одабере нешто што би га повредило или угрозило, нити га присиљавати на било шта такво. С временом детету треба допуштати да доноси и крупније одлуке и постепено престајати са сужавањем избора, све у складу с узрастом малишана.

На овај начин ваше дете се развија у особу која уме да донесе одлуку, као и да се суочи с последицама лошег избора (свако се понекад лоше определи) - развија се у самосталну, независну особу која ће по свој прилици бити веома успешна у животу.



Деца се плаше онога чега се родитељи плаше и онога чиме их родитељи плаше – ако се мама плаши паука, сва је прилика да ће и дете вриском реаговати на бубе.

Сцена у којој дете раздрагано и љубопитљиво прилази кученцету на улици са жељом да га помази, да би у следећој секунди његов покрет руке у ваздуху био пресечен вриском мајке представља једну од типичних епизода у серији настанка дечјих страхова.

А животиње, према искуству дечјих психолога и психијатара, врло често „глуме” у родитељским васпитно-поправним „филмовима” и то не без разлога – деца се најчешће плаше великих животиња, мрака и одвајања од родитеља.

Сумирајући спектар страхова који царују детињством, др Милица Пејовић-Милованчевић, дечји психијатар са Института за ментално здравље, каже: „Деца се плаше онога чега се родитељи плаше и онога чиме их родитељи плаше – ако се мама плаши паука, сва је прилика да ће и дете вриском реаговати на бубе, баш као што је велика вероватноћа да ће дете коме је запрећено да ће га „појести вук ако не поједе месо” у ЗОО врту направити сцену испред кавеза са вуковима. Нажалост, многи родитељи не виде узрочно-последичну везу између свог застрашивања и чињенице да дете развија одређене страхове и није им јасно у каквој су вези податак да се дете плаши мрака и њихова претња да се зла вештица налази у соби и да посматра да ли је дете било добро током дана”.

Деца се плаше више и чешће од одраслих, јер је њихов психички апарат незрелији и рањивији, а стварност која их окружује недовољно је одвојена од њихових фантазија, објашњава наша саговорница. Страхови су нормални пратиоци детињства, али ако се не решавају на правилан начин представљају „психолошку бомбу” која може бити веома опасна по ментални развој.

„На свет долазимо с два биолошки поткована страха – од губитка подлоге и од јаког звука – а први развојни страх који се јавља на психолошкој позорници детињства јесте страх од одвајања. Овај страх настаје око осмог месеца живота, кад дете у маси лица које га окружују коначно успева да издвоји мајчин лик и почиње да реагује на мајчин одлазак. Зато се мамама и не саветује да од 8. до 16. месеца, кад је ова врста анксиозности најизраженија, остављају своје дете на дужи временски период или рађају друго дете. Ако дете није разрешило страх од одвајања на узрасту до 16 месеци, велика је вероватноћа да неће моћи да се одвоји од мамине сукње у предворју вртића, а о рекреативној настави или летовању-зимовању са другарима неће бити ни говора”, каже др Милица Пејовић-Милованчевић. Страх од мрака је чест пратилац детињства, јер, како каже овај дечји психијатар, сцена у којој окупано анђелче у својој соби, после пољупца маме и гашења светла, одлази у свет снова постоји – само на филму. У реалности, деца су обично престрашена кад њиховом собом загосподари мрак – маме нема, звуци се појачавају, а тама почиње да се доживљава као застрашујућа.

Брига за родитеље и страх од смрти су страхови средњег детињства – они се јављају око пете године живота, кад дете почиње да примећује да ствари око њега нестају – а „ако је увело цвеће у вази, може и мама да нестане”. Ова страховања се нарочито интензивирају ако је дете у овом периоду искусило смрт ближњег свог. Не треба заборавити ни страх од развода родитеља и подсетити маме и тате да дете сваку свађу и „узвичнике” у разговору на језик своје логике „преводи” као потенцијални развод. Међутим, баш као што се плаши за родитеља, тако се плаши и од родитеља – страх од казне је моћан страх детињства! –подсећа наша саговорница.

Извор:bebinsvet.net
 



Као што сваки родитељ добро зна, пажњу свог детета док гледа ТВ тешко ће успети да привуче осим ако у рукама нема слаткише или најлепшу лутку на свету. Колико штете деци наноси сувише често буљење у телевизијски екран, потврђују подаци једног истраживања, према којем шестогодишњаци радије гледају у празан екран него у људско лице.

У студији која подастире податке о интеракцији деце с другима, психолози откривају узнемирујућу чињеницу да деца у распону од шесте до осме године реагују на слику телевизора као алкохоличари на слику неког пића.

У серији истраживања спроведених у основним школама, већина деце је пре погледала у слику телевизора празног екрана, него у насмешено лице особе.

Маркус Биндеман, психолог на глазговском универзитету, тај податак назива забрињавајућим:

„Лица су битан друштвени подстицај, па чуди што децу више привлачи гледање телевизије. Ми проучавамо социјалну интеракцију, међуљудске односе, управо из израза лица. Ако само буљите у телевизијску кутију, то је проблем за искрену интеракцију с људима”, сматра Биндеман.

Ранија истраживања понашања деце и малих беба показала су супротно. Деца су инстинктивно посматрала људска лица да би тако научила да комуницирају. У експериментима у којима су деци показиване слике примамљивих играчака насупрот слици људског лица, деца би махом бирала ово друго.

У другом истраживању, децу старости од пете до осме године су ставили да седе испред екрана на којем је била приказана празна слика па људско лице. Деца су упозорена да притисну типку чим виде да се на екрану појављује чоколада. Већина оних од шест до осам година старости притиснули су типку одмах по појављивању чоколаде на празном екрану, чиме су доказали да нису пратили слику људског лица. Само су петогодишњаци брже реаговали када се слика чоколаде појавила уз слику лица.

Мартин Доерти, који је радио на пројекту, закључује да петогодишњаци још увек дају предност људском лицу, што није случај с годину дана старијом децом.

Истраживање које додатно потврђује страх да деца превише времена проводе пред телевизором, рађено је истим методама које се користе код истраживања алкохоличара. Када алкохоличару покажу слику чаше вина или пива насупрот слици људског лица, већина их прво реагује на пиће.

Ово истраживање свакако је подстакло отварање већ добро познате теме претераног буљења у телевизор, као и да ли је добро да деца у својим собама имају телевизор и компјутер. Као један од проблема истиче се и да родитељи техничке апарате користе да би забавили децу и да би им на тај начин надокнадили своје одсуство.

У сваком случају, на развој детета, посебно онај друштвени, знатно утиче чињеница да ли оно проводи најраније године свог детињства испред екрана или међу људима.

Извор: bebinsvet.net


Деца уче гледајући родитеље и све породичне навике им остају дубоко усађене. Наравно, како одрастају, на њих утичу и други фактори, па се не може рећи да ће деца у свему поступити као и њихови родитељи.

Без обзира на друге утицаје, родитељи ипак могу да помогну деци да од раног узраста усвоје здраве прехрамбене навике, да науче да се боре против стреса, да стекну радне навике и сл.

Изабрали смо две навике које могу много тога да учине за психичко и физичко здравље детета, а које све више нестају из свакодневног понашања у данашњем, стресом, журбом и перфекционизмом оптерећеном друштву:

1. Немојте увек бити у журби – прихватите лежернији приступ

На овакву констатацију многи ће рећи како је то много лакше рећи него учинити, јер је стварних обавеза много више него времена. То је само делимично тачно, јер ако мало пажљивије погледате око себе, видећете да неки људи готово увек све стижу, а неки увек журе, касне и на крају учине мање од оних који се држе старе пословице – "пожури полако". Да бисте усвојили ову навику, мораћете нешто да промените, пре свега да саставите листу приоритета, тј. да преиспитате шта је вама и вашој породици заиста важно, шта би свакако требало учинити, а шта може да сачека. Такође би требало да порадите на бољој организацији времена.

2. Уместо потраге за савршенством, усвојите реалне и здраве навике

Родитељи новог доба често превише траже од деце на бројним пољима, од изгледа до успеха. Наравно, најчешће зато јер им желе добар живот, па често и у намери да их заштите. Међутим, реалност је да нису сва деца најбоља, нити могу таква да будуи. Детету су потребни изазови како би остварило своје потенцијале, али мудри родитељи пред дете постављају изазове који су у складу с његовим могућностима. Жеља родитеља да дете постигне "више него они јер ће им тако у животу бити лакше и лепше", реченице попут оних да се "родитељ мучи и одриче не би ли детету омогућио школовање па је у реду да дете врати дуг добрим успехом" могу да буду страшно оптерећење за дете које се труди, али не успева да испуни родитељска очекивања. Важно је да се родитељ на исти начин понаша и према себи, јер је децу тешко преварити: види ли дете да родитељ говори једно, а ради друго, тј. да никад није задовољан својим успесима и стално "јури за недостижним", родитељ постаје неуверљив, а дете несигурно.

Извор: begbinsvet.net



Нека деца, барем када се нађу пред друговима, показују склоност ка измишљању. Измишљају места на којима су били, шта су радили, измишљају особе или особине постојећих особа. Родитељи такве деце, ако их често хватају у лажима ове врсте, обично се забрину. Овакав проблем најчешће није тешко решити.

Нема везе колико сте пута ухватили дете да измишља; као што нема везе ни колико су ствари које измишља невероватне. Дете то не чини ни из какве зле намере, нити ће такво дете израсти у лошу особу. Једноставно, ради се о сасвим нормалној дечјој потреби да скрену пажњу на себе. А може се десити да дете нема ништа довољно узбудљиво да исприча, па зато прибегне измишљању.

У реду, ваше дете је добро дете, али свеједно не желите да лаже, као што не желите да морате или да подржите дететову лаж пред његовим друговима или да ризикујете да му се смеју кад открију да је слагало и да се ваше дете након тога осећа несрећно. Шта учинити? Уписати дете на неки спорт или га усмерити на интересантан хоби може да се покаже као одлична идеја.

Тиме што ће се бавити нечим занимљивим, било да се ради о спорту или о хобију, дете ће добити прилику да покаже своје таленте и врлине. Тако ће развити самопоуздање, па се неће више осећати несигурно и незанимљиво као раније. Поред тога, како почну први успеси детета у спорту или хобију, оно ће моћи да се пред друговима похвали нечим стварним, па неће више осећати потребу да измишља.

Чак и пре првих успеха, ако добро погодите и упишете дете на нешто заиста интересантно, нешто што му се стварно допада, оно ће добити прегршт причица (анегдоте с тренинга, рецимо) које ће моћи да препричава пријатељима. Спортске приче су деци увек занимљиве.

Дакле, без бриге ако је дете склоно измишљању бајки о себи - само га усмерите на нешто довољно интересантно да му стварни живот постане занимљивији од измишљеног и проблем ће бити решен.

Извор:zenskisvet.net



Не треба да нас чуди што су шприцеви и вакцине ствари којих се деца највише плаше када треба да пођу код лекара на преглед.

Већина беба прими око 20 вакцина до свог другог рођендана, а деца са посебним здравственим сметњама као што су алергије, астма или дијабетес имају још више искуства са иглама и лекарима.

Многа деца се толико плаше вакцинације да постају веома раздражена чим угледају иглу. Кад већ почне да плаче и маше рукама у самоодбрани, беба ће се тешко умирити пре него што добије вакцину или ињекцију. Предухитрите дететову нервозу и напад панике одговарајућом припремом за одлазак код лекара.

Бебе
Најважније од свега је да останете мирни и прибрани. Иако веома мала деца не знају да говоре, она одлично осећају шта се збива око њих, а нарочито шта осећају њихови родитељи. Ваша узнемиреност се преноси на бебу и она осећа несигурност и страх. Зато дишите дубоко и гледајте да се опустите пре него што пођете код лекара.

Остали потези
Понесите неки мекан предмет од куће који беба посебно воли. То може бити ћебенце или пуњена играчка са којом спава.

Сами држите бебу док прима ињекцију и причајте са њом. Будите нежни, грлите је и мазите. И ваш глас чини да се беба осећа сигурније, тако да јој можете тихо певати.

После примања ињекције понудите јој флашицу или гуму за жвакање.

Припремање старије деце
Немојте да лажете дете и не покушавајте да га преварите. Боље је да кажете да ће вам доктор рећи да ли је ињекција-вакцина неопходна и да то не зависи од вас.

Деци која говоре можете да објасните да их вакцинација заправо штити. Због тога што је убод игле болан, деца често мисле да им оне шкоде или да је то облик кажњавања. Убедите дете да је вакцина једини сигуран начин да лекови продру у тело и тако спрече развој болести. Не дозволите детету да се сувише расправља и да смишља начин на који ће избећи примање вакцине. Будите искрени и реците детету да ће вакцинација болети. Упоредите тај бол са угризом комарца и нагласите да ће овај трајати неколико секунди.

Деца која су унапред припремљена углавном боље прихватају целу ситуацију од оне која су необавештена. Обавите тај разговор дан пре одласка код лекара. Ако то споменете недељу дана пре самог догађаја, дете ће провести сате и сате у мукама и бризи.

Неколико трикова
Било би добро да у ординацију понесете књигу или стрип за читање или неку игрицу у којој и ви можете да учествујете. Разговором ћете забавити дете и одвратићете му пажњу. Кад већ уђете код лекара, можете да кажете детету:
- да дубоко удахне ваздух и издахне током вакцинације
- да броји наглас - чак му можете рећи: „Док избројиш до пет, све ће бити готово“
- да стегне вашу руку онолико јако колико га боли убод игле.

Природно је да плаче
Већина деце плаче после вакцинације. То је њихов начин да реагују. Немојте да прекоревате дете због плакања. После примања ињекције похвалите дете речима: „Одлично си то обавио.“ Можете и да приуштите детету нешто што је дуго желело или да га одведете на неко посебно место, као вид награде за добро понашање код лекара.

Уобичајене пропратне појаве
Неке вакцине проузрокују минорне и пролазне споредне појаве какве су повишена температура или блага отеченост руке. Да бисте умањили ове реакције, ставите детету облоге од чистог алкохола и дајте му да пије доста течности. Уколико дође до било каквих необичних промена на кожи или до непредвиђеног пораста температуре, позовите лекара.

Можете да му ставите и хладне облоге (али немојте да их држите предуго).

Саставни део одрастања
Већина људи, без обзира на године, не воли да прима ињекције. Одрасли се не опиру ињекцијама јер увиђају добре стране оваквог лечења, па сматрају да је вредан трпљења мале дозе бола. Уз вашу помоћ и ваша деца ће научити како то да прихвате.

Извор: блиц



Статистике и истраживања показују да је здравље, како физичко тако и ментално, директно повезано с редовном физичком активношћу и здравом исхраном. У свему овоме важну улогу играју и медији, којима смо изложени од детињства. Нажалост, много више простора се посвећује техникама мршављења или поправљању здравствене штете, него превентиви.

Физичка активност је врло важна, међутим не може да надокнади све остале пропусте и грешке. Такође, ако је дете активно сада, то му не осигурава здравље и виткост током читавог живота. Родитељи, дакле, могу деци да пруже темеље, а она ће, кад одрасту, морати да преузму одговорност за своје понашање и начин живота. Знатно је већа вероватноћа да ће дете, које рано добије квалитетне информације и стекне здраве навике касније здравије живети, али то није и правило.

Нека погрешна уверења постала су митови, па је корисно разбити их:

1. Моје дете је активно, па може да једе шта год пожели

Мали број родитеља толико је неук да заиста мисли да деца могу да једу било шта ако су физички активна. Међутим, већина верује у нешто слично: ако је дете активно и ако му пруже три "пристојна" (здрава) оброка дневно, може између оброка у себе да трпа колико пожели и шта пожели. Тешко је одупрети се маркетиншкој навали хамбургера, газираних пића, слаткиша привлачног изгледа, мириса и укуса... Чест је став: деца расту, треба им пуно енергије и ако им нудимо здраву, кувану храну и пуно воћа и поврћа, није проблем што остатак њихове исхране чине лоше намирнице.

То је само делимично тачно, јер дете пуно добија кроз три квалитетна оброка. Међутим, ни једно дете није толико активно да би његово тело могло да сагори неограничене количине калорија. Нису само калорије у питању, него и хрпа нутриционистички безвредних или чак штетних састојака, које садржи високопрерађена индустријска храна.

Деци се заиста може дозволити мало газираних пића, понеки оброк "брзе хране" и мало више слаткиша него одраслима, али у свему томе не би требало претеривати. Најбоље би, наравно, било, ако би сте децу у потпуности успели да сачувате од лоше хране, али сви знамо да је у реалности то немогуће, а можда и психолошки лоше. Такво је, дете најчешће реткост, којој се друга деца ругају, ако претерује и у школу носи само посебну, здраву храну коју је мама припремила. У свему, дакле, треба бити реалан и умерен. Није лако, али је могуће, наћи праву меру између притисака околине и уверења да сте одговорни за здравље вашег детета.

2. Ако је моје дете активно сада, биће такво и кад одрасте

Статистике показују да се око 60-65 одсто одраслих, који се боре с прекомерном тежином, бавило спортом у детињству и младости. Стање је горе код мушкараца него код жена, јер су у нашој култури готово и нема мушкарца који у детињству није био укључен у неку физичку активност. Девојчице, пак, гледају рекламе у којима се наглашавају лепота и виткост, па о томе рано почињу да воде рачуна (што није увек позитивно ако узмемо у обзир проценат поремећаја у исхрани и друштвену климу која намеће претерану мршавост као "вредност" која надмашује интелигенцију, рад и остале стварне вредности).

Иако правила нема, статистике показују само да неактивна деца најчешће остају неактивна и када одрасту, док активна деца могу и не морају да постану активни одрасли. Треба знати да никада није касно за активност, па је вреди подстицати и код старије деце и код одраслих, посебно ако имају проблема с тежином или здравствених потешкоћа.

3. Метаболизам активног детета остаје убрзан и кад одрасте

Често слушамо о томе како неко једе "као вук", а мршав је "као штап", док други једу врло мало, али се све "на њих лепи". Мале разлике међу људима стварно постоје, али треба знати да су оне - мале. Калорије су калорије – реч је о енергији за коју важе основни закони физике: унос треба да буде једнак потрошњи ако желимо да одржавамо тежину. Приче о томе да се некоме калорије "лепе", а некоме не, остају само – приче. Осим у случајевима озбиљних поремећаја, који могу за последицу да имају и убрзани или успорени метаболизам, већина деце и одраслих троши сличне количине калорија при сличним активностима, тако да се сви гоје ако унесу више него што на различите начине потроше.

4. Активно дете постаје успешна одрасла особа

Спорт је корисна активност и статистички ће дете које је укључено у разноврсне активности стећи драгоцена искуства и навике, које ће му дати темеље да израсте у успешну одраслу особу. Међутим, све су чешћи случајеви деце исцрпљене од превише обавеза у школи и ван ње. Родитељи, нажалост, неретко не виде да претерују, а деца, у жељи да задовоље њихова очекивања, не показују довољно јасно када им обавезе постају терет. Родитељи често кажу – моје дете све то воли, нико га не тера на све те активности". Међутим, то што дете не показује отпор не значи и да се добро осећа. Одрасли би боље него деца требало да знају колико активности им је потребно и довољно.

Такође, успех у животу не гарантују ни спортске медаље ни дипломе, па физичка активност не даје детету све вештине које ће му касније бити потребне: поред физичке активности, дете би требало да стекне и радне навике, навике учења, код детета треба развијати елементе емоционалне интелигенције попут саосећања за друге, смисла за хумор, способности да се избори за себе итд.

Физичка активност, дакле, јесте важна, али није гаранција за здравље и успех.

Извор: bebinsvet.net



Честа је прича о томе да су деца презапослених мајки запостављена, да су несрећна. Међутим, мада децу свакако не треба запостављати, то што им оба родитеља раде може на њих имати позитиван утицај.

Према резултатима једног истраживања, показало се да деца чији родитељи доста раде и сама имају развијене радне навике, да су успешнија у школи и да брже сазревају од својих вршњака чије су мајке цео дан уз њих - таква пак деца су углавном несигурна и несамостална. Наравно да детету неће пријати ако родитеље скоро никад не виђа - то их наводи на идеју да су одбачена и невољена, али одређена доза самосталности малишанима и те како прија - тако се осећају "као велики".

Деци углавном прија ако су им оба родитеља запослена и ако им не посвећују пажњу по цео дан. На тај начин малишани се брже осамостаљују и уче да сами донесу одлуке. Оваква деца се више труде у школи и показују боље резултате у ваншколским активностима - ништа необично, пошто клинци често имитирају понашање родитеља, па ако су родитељи прилично упослени разним активностима, и деца ће желети да се слично понашају.

Имате грижу савести што доста радите и не можете да сте цео дан уз своје дете? Немојте! Вашем детету је ваша пажња битна, али то не значи да му је неопходно да над њим бдите као помајка кокошка над немирним пачетом, да парафразирамо познату Змајеву песмицу. Показало се да је у највећем броју случајева детету школског узраста довољно ако родитељи могу да издвоје један сат дневно за њега (може и више, ако се деси да неког дана имате више времена). Наравно, кад кажемо да се за дете издвоји сат времена дневно, мислимо на пуну пажњу, разговор и мажење, не да дете седи поред родитеља који га игноришу док читају новине или гледају вести.

Извор: zenskisvet.net



Нека деца, барем када се нађу пред друговима, показују склоност ка измишљању. Измишљају места на којима су били, шта су радили, измишљају особе или особине постојећих особа. Родитељи такве деце, ако их често хватају у лажима ове врсте, обично се забрину. Овакав проблем најчешће није тешко решити.

Нема везе колико сте пута ухватили дете да измишља; као што нема везе ни колико су ствари које измишља невероватне. Дете то не чини ни из какве зле намере, нити ће такво дете израсти у лошу особу. Једноставно, ради се о сасвим нормалној дечјој потреби да скрену пажњу на себе. А може се десити да дете нема ништа довољно узбудљиво да исприча, па зато прибегне измишљању.

У реду, ваше дете је добро дете, али свеједно не желите да лаже, као што не желите да морате или да подржите дететову лаж пред његовим друговима или да ризикујете да му се смеју кад открију да је слагало и да се ваше дете након тога осећа несрећно. Шта учинити? Уписати дете на неки спорт или га усмерити на интересантан хоби може да се покаже као одлична идеја.

Тиме што ће се бавити нечим занимљивим, било да се ради о спорту или о хобију, дете ће добити прилику да покаже своје таленте и врлине. Тако ће развити самопоуздање, па се неће више осећати несигурно и незанимљиво као раније. Поред тога, како почну први успеси детета у спорту или хобију, оно ће моћи да се пред друговима похвали нечим стварним, па неће више осећати потребу да измишља.

Чак и пре првих успеха, ако добро погодите и упишете дете на нешто заиста интересантно, нешто што му се стварно допада, оно ће добити прегршт причица (анегдоте с тренинга, рецимо) које ће моћи да препричава пријатељима. Спортске приче су деци увек занимљиве.

Дакле, без бриге ако је дете склоно измишљању бајки о себи - само га усмерите на нешто довољно интересантно да му стварни живот постане занимљивији од измишљеног и проблем ће бити решен.

Извор: zenskisvet.net



ДОБРИ РОДИТЕЉИ
Бити родитељ није нимало лако, нити нам је свима урођен смисао за тај посао. Из страха од тога да неће бити добри родитељи многи парови све више одлажу тренутак када то постају. У ствари, не знају да праве слатке родитељске бриге долазе тек пошто беба закмечи. И будући родитељи и они који су то већ постали треба да буду упознати с предусловима и лекцијама које је неопходно знати да би се сврстали у категорију добрих родитеља.

Предуслов успешног родитељства је свест о својим развојним недостацима, пре свега емоционалним. Несебично давање и љубав према другоме погрешно се тумаче као одрицање, суздржавање, трпљење... Да бисмо заиста могли да негујемо друге, морамо почети од себе. Особа гладна пажње, услед константног запостављања себе и својих потреба, има мало шта да понуди својој деци. Зато родитељи треба да науче и себе и своју децу да воле здраво, да мисле јасно, да раде креативно и да увек планирају време за опуштање и уживање. Само на тај начин могу настати добри односи у породици, организација породичног живота, васпитање, правилни начини за решавање свих сукоба...

Због тога се сматра да је познавање и разумевање детета једина права подршка. Родитељи треба пажљиво да ослушкују потребе и осећања која се крију иза дететових вербалних и невербалних порука. Дететов неуспех не треба кажњавати - већ сам неуспех је казна за ваше дете. Њему је потребна љубав, баш као што су му потребни витамини или беланчевине, које му стално препоручујете да уноси у организам, а познавање дечје слике света значајно је на путу јачања успешности и одговорности родитеља.

На крају, важно је да сваки родитељ верује да је макар за десет одсто бољи родитељ него што мисли да јесте. Уз то иде и контролисање реакција у стресним родитељским ситуацијама, као и обавезно одупирање искушењу да се кроз изазове родитељства пролази самостално, без активне улоге другог партнера.




Сва деца су склона нападима беса. Психолози ће вам рећи да је у њиховом развоју то само једна од многобројних фаза. Неким родитељима се чини да им је то једноставно у крви. Али, иако карактер игра одређену улогу у начину на који дете испољава емоције, то не значи да морају да живе цептећи од беса.

Суштина проблема је најчешће фрустрираност. Психолози кажу: „Ваше дете понекад реагује физички због тога што не уме да разреши проблем речима. Мало старија деца брзо науче да им агресивно понашање одмах обезбеђује пажњу родитеља. То је негативна пажња, али је и то боље него да на њега уопште не обраћате пажњу.“

Уколико је ваше дете склоно насиљу, не смете то да толеришете. Стога није наодмет да се упознате са саветима психолога који вам помажу да изађете на крај с нападима беса у различитим узрастима детета.

Сасвим мала деца
Већ у другој години живота, када се развијају језичке и интелектуалне способности, ваш малишан почиње да схвата да поседује властити идентитет и да има своје „ја“. То „ја“ увек жели да истера своје, али још није научило да се савладава, па зато прибегава нападима беса у самопослузи, знајући да се мама тога ужасава. У том узрасту је то сасвим нормална појава, али ако је ваша велика беба често гневна, то значи да се лако узбуђује, а тешко смирује.

Шта да радите
Дозволите детету да понекад добије оно што жели да не би увек било фрустрирано.

И, оно што је најважније, ако му нешто браните, увек му објасните зашто. Кад дете постане свесно ваших забрана, а уједно слободно може да изрази своје жеље, оно ће постепено схватити да не може увек да добије оно што хоће.

Предшколски узраст
Код предшколске деце бес може бити изазван читавим низом емоција као што су усамљеност, страх, повређеност или нелагодност. Малишани се наљуте кад су збуњни и беспомоћни.

Како дете расте, оно често све више имитира ваше реаговање на фрустрираност, а с временом схвата да напад беса наводи родитеље да му подробније објасне ситуацију, поставе нова правила или унесу извесне измене. Тако дете научи да користи бес као знак за узбуну којим вам ставља до знања да нешто није у реду.

Шта да радите
Постарајте се да сазнате зашто је дете љуто, а ако оно не уме да се изрази, помозите му да нађе речи и искажите саосаћење с његовим недаћама. На пример: „Љут си зато што ти је другар отео играчку с којом си се играо. Не чуди ме што си се разбеснео, јер нико не воли кад људи то раде.“ Тако ћете детету ставити до знања да је бес нормално осећање.

Предложите му да други пут у сличној ситуацији задржи дах и изброји до десет. Објасните му да и ви сами то понекад морате да радите. И, што је најважније, немојте да вичете кад сте изнервирани, јер ће ваше дете помислити да је то прихватљива реакција и имитираће вас.

Школски узраст
Деца која често имају нападе беса осећају гнев који не умеју да искажу. Можда их муче проблеми у породици и то утиче на њихову психу. Могуће је да напете родитеље и затегнуту ситуацију у кући дете осећа као претњу.

Малишан који не зна како да каналише свој бес ружно се понаша у друштву и зато га вршњаци могу жигосати као „лошу“ особу, што треба избећи по сваку цену.

Шта да радите Објасните мезимцу да није „лош“, већ да је само превише млад и да млади људи понекад раде неприхватљиве ствари. У таквим ситуацијама, немојте да вичете и издајете наређења, смирено му реците шта од њега очекујете.

Психолози препоручују мали трик: спустите се на дететов ново, али буквално, чучните и ухватите га за обе руке тако да неможе да побегне и мора да вас гледа у очи. Обратите му се тихим, ауторитативним тоном тако да му одмах буде јасно да мислите озбиљно.

Кажите му јасно, смирено и одлучно да се ружно понаша. Тако му стављате до знања да је гневно понашање неприхватљиво, али да то не значи да је дете лоше.



Деца се плаше онога чега се родитељи плаше и онога чиме их родитељи плаше – ако се мама плаши паука, сва је прилика да ће и дете вриском реаговати на бубе.

Сцена у којој дете раздрагано и љубопитљиво прилази кученцету на улици са жељом да га помази, да би у следећој секунди његов покрет руке у ваздуху био пресечен вриском мајке представља једну од типичних епизода у серији настанка дечјих страхова.

А животиње, према искуству дечјих психолога и психијатара, врло често „глуме” у родитељским васпитно-поправним „филмовима” и то не без разлога – деца се најчешће плаше великих животиња, мрака и одвајања од родитеља.

Сумирајући спектар страхова који царују детињством, др Милица Пејовић-Милованчевић, дечји психијатар са Института за ментално здравље, каже: „Деца се плаше онога чега се родитељи плаше и онога чиме их родитељи плаше – ако се мама плаши паука, сва је прилика да ће и дете вриском реаговати на бубе, баш као што је велика вероватноћа да ће дете коме је запрећено да ће га „појести вук ако не поједе месо” у ЗОО врту направити сцену испред кавеза са вуковима. Нажалост, многи родитељи не виде узрочно-последичну везу између свог застрашивања и чињенице да дете развија одређене страхове и није им јасно у каквој су вези податак да се дете плаши мрака и њихова претња да се зла вештица налази у соби и да посматра да ли је дете било добро током дана”.

Деца се плаше више и чешће од одраслих, јер је њихов психички апарат незрелији и рањивији, а стварност која их окружује недовољно је одвојена од њихових фантазија, објашњава наша саговорница. Страхови су нормални пратиоци детињства, али ако се не решавају на правилан начин представљају „психолошку бомбу” која може бити веома опасна по ментални развој.

„На свет долазимо с два биолошки поткована страха – од губитка подлоге и од јаког звука – а први развојни страх који се јавља на психолошкој позорници детињства јесте страх од одвајања. Овај страх настаје око осмог месеца живота, кад дете у маси лица које га окружују коначно успева да издвоји мајчин лик и почиње да реагује на мајчин одлазак. Зато се мамама и не саветује да од 8. до 16. месеца, кад је ова врста анксиозности најизраженија, остављају своје дете на дужи временски период или рађају друго дете. Ако дете није разрешило страх од одвајања на узрасту до 16 месеци, велика је вероватноћа да неће моћи да се одвоји од мамине сукње у предворју вртића, а о рекреативној настави или летовању-зимовању са другарима неће бити ни говора”, каже др Милица Пејовић-Милованчевић.

Страх од мрака је чест пратилац детињства, јер, како каже овај дечји психијатар, сцена у којој окупано анђелче у својој соби, после пољупца маме и гашења светла, одлази у свет снова постоји – само на филму. У реалности, деца су обично престрашена кад њиховом собом загосподари мрак – маме нема, звуци се појачавају, а тама почиње да се доживљава као застрашујућа.

Брига за родитеље и страх од смрти су страхови средњег детињства – они се јављају око пете године живота, кад дете почиње да примећује да ствари око њега нестају – а „ако је увело цвеће у вази, може и мама да нестане”. Ова страховања се нарочито интензивирају ако је дете у овом периоду искусило смрт ближњег свог. Не треба заборавити ни страх од развода родитеља и подсетити маме и тате да дете сваку свађу и „узвичнике” у разговору на језик своје логике „преводи” као потенцијални развод. Међутим, баш као што се плаши за родитеља, тако се плаши и од родитеља – страх од казне је моћан страх детињства! –подсећа наша саговорница.



Веома је лако приметити да чак и мала деца јако воле телефоне. Није ни чудо - изгледају као занимљиве играчке, са свим оним дугмићима. Родитељи се некад боје да дају телефон детету у руке, али не би требало - боље је да што пре науче дете да рукује њиме.



У принципу, није тешко научити дете да рукује телефоном, јер је ионако од старта заинтересовано и радо ће га држати у рукама. Наравно да телефон ипак неће моћи да користи беба, али већ у прилично раном узрасту дете може да научи да га користи, и то ће му вишеструко користити.

Рецимо, дете ће тако већ у раном узрасту научити бројеве од један до девет. Плус ће и научити како да не покваре апарат, то јест, како правилно њиме да рукују. Играње телефоном можете искористити и да дете учите лепим манирима, у овом случају, како да се учтиво јави на телефон - ако га то учите кроз игру, дете ће врло лако и врло радо упамтити и поштовати шта је оно што треба да се каже кад се јави на телефон, као и шта је оно што се каже кад се неко зове телефоном.

Е, сад, ово води и до приче о мобилним телефонима. Мобилни телефон би детету требало набавити што је могуће касније - требало би да што касније подлегнете како дететовим молбама да жели мобилни јер га "сви његови другови" већ имају (дете се лако може на овај начин изразити већ и ако два његова друга имају мобилни), тако и својој жељи да уз помоћ мобилног телефона контролишете дете (оно на тај начин знатно теже стиче самосталност, која ће му касније у животу бити неопходна).

Једном када детету набавите мобилни, покушајте макар да га убедите да га на часовима држи искљученог. Наравно, детету заправо мобилни уопште није неопходан у школи, али биће га малтене немогуће убедити, ако га већ има, да га не носи са собом. Колико деца постају везана за мобилне телефоне, данас је добро ако макар поштују правила пристојности која налажу када треба искључити телефон.



Туче међу браћом и сестрама нису никаква реткост, а ипак, готово редовно изазову забринутост код родитеља. Није увек лако наћи добро решење, али није ни немогуће, нарочито ако се уложи мало креативности.

Туче су чешће по ружном него по лепом времену, и то није случајно. Није да ружно време (јако ниске температуре, пљусак, мећава) само по себи чини децу агресивнијом, него им по таквом времену, сасвим нормално, родитељи не допуштају да излазе из куће. А здрава деца ће бити пуна енергије, и ако су принуђена да време проводе у скученом простору уместо да ту енергију "испуцају", природно је да постану нервозна и агресивна. Плус, ту је и уобичајено ривалство међу браћом и сестрама - у комбинацији с непотрошеном енергијом и недостатком креативних идеја веома је лако окренути се агресији.

Шта родитељ да учини у таквој ситуацији? Грдње, претње и обећања помажу само накратко, ако и толико помогну. А и та "помоћ" је само илузија, јер у деци остаје енергија коју треба некако потрошити. Уколико сте уморни од посла, вероватно и нисте баш расположени да смишљате деци различите занимације, али то је најефикасније решење.

Те занимације могу бити различите игре, али, у зависности од дечјег узраста, можете им задати и да обаве неки послић у кући, што ће и вас мало растеретити. Можете и од тога направити неку врсту игре, такмичења, типа "ко ће лепше да уреди свој део собе/сложи своју одећу/сложи играчке"... Деца ће, сасвим сигурно, бити много мање агресивна ако имају чиме да се занимају.

А ако се ипак потуку? И то је нормално - одређена доза агресивности је урођена сваком људском бићу. Само треба обратити пажњу на то да туча не оде предалеко (толико далеко да се дете повреди или нешто разбије) и није лоше упутити децу на то да се размирице могу решити и другачије него физичким обрачуном и показати им како.



Муцање као поремећај ритма и темпа говора најчешће се јавља између друге и треће године живота, када се говор и говорна моторика детета интензивно развијају. Дете се све више интересује за збивања у околини, жели много више да прича и чешће запиткује.

Узроци замуцкивања у овом периоду најчешће су несклад између брзине мисаоног тока, појачане мотивације да се говори и недовољне развијености физиолошке основе говора (брзина покретљивости говорних органа, неправилно дисање и сл.), као и предиспозиција, ако је у ужој или широј породици било случајева муцања или других поремећаја говора - објашњава мр сц. Наташа Чабаркапа, логопед Института за експерименталну фонетику и патологију говора.

Код деце која су склона муцању, односно која имају предиспозицију за овај говорни поремећај, под утицајем неповољних чинилаца, овај развојни период представља критичну фазу за појаву правог муцања. Ако се дете опомиње на изговор у спонтаној комуникацији, стално исправља, критикује, исмева, дететов поремећај ће се фиксирати и продубити. Таквим ставом околине дете постаје свесно свог проблема, покушава да вољно регулише покрете говорних органа (који се обављају аутоматски без учешћа наше свести), напреже се и тако додатно нарушава процес говора. Као последица тога, уместо успеха, оно све више греши, почиње да се „плаши неких гласова и речи“, што погоршава ситуацију и доводи до правог муцања.

Шта је муцање ?
Муцање је поремећај супрасегментне структуре говора коју чине: темпо, ритам, акценти, мелодија реченице и исказ. Муцање се испољава у различитим облицима, као што су физиолошко, примарно, секундарно и трауматско муцање.

Физиолошко муцање

Обично се јавља у узрасту од две до пет година када је дете суочено са мноштвом нових речи, са апстрактним појмовима чије значење не познаје, са наглим развојем граматике и синтаксе, понавља почетне гласове, слогове и речи, застајкује, оклева, продужава гласове. Оно што је битно за сваког родитеља чије дете замуцкује јесте стрпљење. Морате да будете много стрпљиви и пажљиви са својим дететом, да му се обраћате мирним, топлим гласом и у комуникацији с њим морате да говорите полако. Ако је проблем присутан више од две недеље, обавезно се обратите логопеду за помоћ. Стручњаци који раде у Институту за експерименталну фонетику и патологију говора ће уз помоћ КСАФА-м апарата помоћи вашем детету да превазиђе свој проблем.

Примарно муцање

Код ове врсте муцања дете понавља поједине гласове или слогове, али не и речи. Тада можемо код детета уочити извесну напетост, али дете нема свест о свом говорном проблему. Прелазак између примарног и секундарног муцања јесте појава транзијентног муцања, које показује две основне карактеристике: учесталије је и напорније, тензија мишића је повећана, трајање грча је продужено и дете постаје свесно својих говорних потешкоћа. Ако приметите ове симптоме, морате инсистирати да дете одмах буде укључено у третман код логопеда. Свако одлагање третмана доводи до тежег степена муцања.

Секундарно муцање

Код овог облика муцања јавља се општа мишићна напетост целог тела,а посебно говорних органа, дете почиње да има страх од говора, развија свест о себи као о особи која муца, јављају се тикови и одбрамбени покрети, муцање има повратно дејство на психу детета и може знатно утицати на развој неадекватног понашања и проблема у учењу. Дете обавезно укључити у континуиран логопедски третман.

Трауматско муцање

Код детета овај облик муцања се јавља изненада и нагло. Може се јавити у сваком узрасту, али пре свега између прве године и у пубертету. Оно је нагло, изненадно, оштро. Узрок овог муцања је увек нека за дете трауматична ситуација. Неопходно је укључивање детета на аудиолингвистички третман који се одвија на КСАФА-м апарату. 



Скоро да не постоји дете које бар у неком тренутку није опсовало, али нека деца то чине знатно више него нека друга. Деца, понекад, умеју да буду изузетно упорна с псовкама, што излуђује родитеље којима никако не успева да одуче дете од те ружне навике.

Деца од две, три, четири године, када псују, то у принципу чине без стварног схватања шта је то што говоре, само им се допада реакција одраслих који то чују - они се некада смеју, а некада љуте, али ретко када се озбиљно наљуте, по принципу "шта зна овако мало дете шта је псовка". Заиста, и не зна, и псовање најчешће спонтано прође, кад детету досади. Међутим, у мало каснијем узрасту (са седам година, на пример), дете већ боље схвата значење псовке и тада је псовање већ знак агресије.

Некада се родитељи надају да ће дете, ако га упишу на више спортова и тако му обезбеде да потроши нагомилану енергију, бити мање склоно псовању. То често и буде случај - дете се на тренинзима "испразни" и после тога буде релативно мирно. Међутим, понекад, оно наставља да псује и ту ни батине не помажу - само га још више разбесне.

У оваквим случајевима испољавање агресије родитеља према детету неће бити од помоћи. Детету очигледно нешто смета, иначе се не би тако понашало. Да не буде забуне, не тврдимо да дете треба да пустите да ради баш све што хоће, али у оваквом случају, не би било лоше сачекати да оно буде у добром расположењу, а онда с њим благо и уз пуно љубави разговарати и покушати да сазнате шта је то што му смета, због чега је толико агресивно према вама. Можда му недостаје ваша пажња, а не налази други начин да је привуче? Могуће је да има неки проблем који не уме да реши, а не зна како да вам о томе исприча?

Једном када се реши проблем који изазива агресивност детета, требало би да псовање престане. Ако је потребно, немојте се стидети ни да потражите помоћ терапеута (психолога који се бави децом и њиховим проблемима) - то вас неће учинити лошом ни неспособном мајком, већ напротив, мајком која се на сваки могући начин труди да помогне свом детету.



Ако је ваше дете добило напад беса и чини вам се да је ћушка једино решење, размислите пре него што се оправдате пословицом: „Батина је из раја изашла“. Прво, статистике показују да родитељи осећају јаку грижу савести пошто су истукли своју децу, а друго - батине нису ефикасан начин који решава проблем.

- Кад пљуснете дете, моментално постижете резултат - оно почиње да плаче и престаје да ради шта год да је до тада радило - каже Гил Кип, председник британског Института за породицу и родитељство, и додаје:

- Међутим, нема доказа да је тај метод деловотворан на дуге стазе. Ако накнадно упитате дете које је добило батине зашто се то десило, оно ће се сећати емоција и драме, али не и узрока батина. Исто важи и за малишане које је мајка истукла због тога што су, рецимо, истрчали на улицу. Ви их у суштини учите да пазе да не би добили батине, а не да не би урадили нешто што је опасно. Тако не науче да мисле својом главом - објашњава Гил Кип.

Смирите се
Шта, дакле, можете да урадите ако вам се чини да су батине заиста ваша једина опција? Није лако бити родитељ и понекад вам се дешава да једноставно „пукнете“.

Кад осетите да ћете сигурно да планете, постоји неколико стратегија које можете да примените да бисте избегли „обрачун“. Најзначајнија је да направите дистанцу између себе и детета и да не будете с њим насамо. Кад су у питању веома мала деца, препустите их неком другом (оцу, баки, старијем детету) или их ставите у колица и прошетајте се. Излазак на улицу може да спусти емоционалну температуру и обоје вас смири.

Најбоља решења
Шта да радите са изливом беса код сасвим малог детета - рецимо кад почне да вришти усред самопослуге јер нећете да му купите оно што жели? Најбоље је да га пустите да бесни, а кад се „истутњи“ и најзад бризне у плач, приђите му, подигните га и помазите га. На крају ће престати. Да, можда ће проћи и пола сата, али неће трајати вечно. И мада ћете се наћи у веома непријатној ситуацији, преживећете, и сутрадан опет отићи у куповину.

Што се старије деце тиче (преко три године), већина стручњака препоручује тајм-аут - реците детету да оде у своју собу (или у свој кутак) на одређено време, тако да се једно од другог одморите. Психијатри саветује да то не буде дуже од 10 минута, јер је то практична опција коју можете бескрајно да понављате. Детету шаљете сигнал да нећете толерисати такво понашање, а да би се то схватило, довољно је 10 минута. Овде се не ради о томе да их казните, него да им покажете да одређено понашање није прихватљиво. И ако кроз то буду морали да пролазе безброј пута, на крају ће им досадити. Можете да примените и друге методе, рецимо да му одузмете играчку или ускратите нешто до чега му је стало (одлазак код друга, излазак напоље, сладолед...). Овде посебно морате да водите рачуна да спроведете у дело то што сте рекли да ћете да урадите, а не да то буду љутите, празне претње.

Како решити конфликт

Млађи од пет година

-Удаљите се једно од другог

-Има напад беса? Скрените му пажњу гласним певањем.

-Одвојите га од извора гнева. Жврља по зиду? Изведите га напоље.

-Повремено попустите. Водите рачуна да се не упуштате у сукоб само да бисте наметнули своју вољу. Ако дете хоће само да веже пертле, дозволите му.

За старије од пет година:

-Раздвојите се. Пређите у другу собу на 10 минута.

-У том узрасту дете је довољно зрело да схвати шта значи „не“ и зато га поновите више пута.

-Што је дете старије, то са њим можете више да се убеђујете; ускратите му џепарац, игрице на компјутеру, излазак испред зграде.




Нема мајке која не би волела да је њено дете сматра савршеном - поред тога што увек прија егу када вас сматрају савршеним, о чему год да се ради, предивно је кад ваш малишан сматра да сте ви најбоља мама на свету. Међутим, с овим је неопходно бити опрезан.

Дете ће - премало и без довољно искуства да би знало шта је заиста добро за њега - као савршену маму сматрати ону која испуни сваку његову потребу. Такво дете може чак и да делује задовољно и весело, да буде послушно, да с пуно поверења ради оно што му мајка (и отац, пошто и очеви учествују у васпитању деце) каже да треба да уради. У чему је онда проблем?

Проблем је у томе што, ако стално испуњавате сваку потребу свог детета и решавате сваки његов проблем, оно никада не одрасте. Дете тако не добије прилику да се ослони на сопствене снаге, да само или уз тек малу асистенцију родитеља смисли решење проблема, па се никад не развије у посебну личност и остаје зависно од родитеља. За такво дете ће вам вероватно сви говорити: "Јао, баш је златно!", али оно ништа неће умети само и за сваку ситницу ће му бити неопходна ваша помоћ јер неће имати ни најблажу представу како да проблем реши - може се десити да му уопште и не падне на памет да би нешто могло и требало и само да уради.

Да не буде забуне, не сматрамо да децу треба одгајати као мале Спартанце, излагати их претераним напорима и терати их да све решавају сама, па ко преживи, преживеће. Ипак, јесте добро да не буде ама баш свака, и најмања, дететова потреба задовољена истог момента када се јави, као што је добро и децу постепено учити како да проблеме решавају сама, без помоћи других, и како да буду самостална. Само тако ће моћи да се развију у независне личности - и ви ћете, кад видите у какву је предивну, јаку и самосталну личност израсло ваше дете, знати да сте заиста били супермама, макар вам оно у току одрастања повремено приликом напада беса и викнуло: "Мрзим те!", или се понекад расплакало јер није добило баш све што хоће.




У данашњем преужурбаном животу дешава се да мајка нема времена за сопствено дете. Побринуће се да је дете нахрањено, чисто, да на време стигне у школу, а све остало ће чекати неодређено дуго. Ипак, неопходно је детету посветити макар пет минута дневно.

Оваква изјава може изненадити многе. С једне стране, пет минута се чини као ужасно мало за посвећивање детету - свакако би требало посветити му знатно више времена, зар не? А, с друге стране, када стално некуд јурцате, може вам се учинити да ни тих пет минута немате. Онда се тешите тиме да ће бити више времена кад завршите тај-и-тај пројекат. Обећавате себи да ћете детету посветити време када почистите кућу и скувате јело, само што сте након тога преуморне и раздражљиве. Свечано се заклињете себи (а и детету) да ћете га за викенд одвести на много лепо место и у потпуности му се посветити, а онда вам за викенд искрсну нове обавезе или од сталног стреса добијете језиву главобољу. Тако стално.

Резултат оваквог живота? Константно осећате кривицу јер детету не посвећујете онолико пажње колико знате да заслужује, а не стижете да му посветите пажњу. Све то вас чини све раздражљивијом, па се периодично изнервирано извичете на дете, ни криво ни дужно. Тако у круг.

Ипак, не мора да буде тако. Рецимо, спремате се да идете на посао, већ касните, у купатилу сте и намештате косу, а дете уђе и баш тад жели нешто да вам каже. Уместо да подвикнете на њега да журите, боље је да га пустите да вам помогне да наместите шналу (рецимо) и да за то време проћаскате с њим. Дете ће имати пријатан осећај да помаже мами, а добиће и жељену пажњу, док ће и вама пријати то што разговарате с дететом.

Ово вам се чини као мало? Нажалост, некада је то све време које имате да пружите детету - а добро би било да знате да је и толико времена од великог значаја за вашег малишана. Наиме, истраживања показују да детету више значе такви спонтани разговори и спонтане прилике за блискост с родитељима него планиране, организоване дуготрајне активности. Наравно да ће му се допасти и да се с њим пола дана играте у паркићу, да га водите у зоо-врт или на излет, али овакве спонтане, мале пажње су за развијање блискости с дететом и за његове емотивне потребе много значајније.



Тек од треће године живота детету постаје битно да је мајка жена, а отац мушкарац.

Улога родитеља, односно женске и мушке фигуре, важна је још пре зачећа детета, развија се током трудноће и порођаја, траје током целог периода одрастања, настављајући се и кад деца оду од куће. Штавише, родитељи настављају да утичу на нас и онда када их више нема међу живима, јер су се њихове фигуре уградиле у нашу психу током одрастања.

Већина људи није свесна тог интропсихичког утицаја родитеља, али они који јесу и желе тај утицај да промене могу очекивати дуготрајну и неизвесну авантуру.

На почетку тата може бити и мама

Улога мајке знатно је више проучавана и већина би се људи сложила с тим да је мајка најважнија особа у животу детета. Наравно, не мора бити и биолошка мајка, а у првих неколико година живота не мора бити ни женска особа. Наиме, у прве три године живота мајка је свака особа која успешно задовољава потребе детета за емоционалним везивањем, храном и негом. Многи мушкарци би били способни да успешно преузму ту улогу. Тек после, од треће године надаље, детету постаје битно да је мајка жена, а отац мушкарац.

Оцева улога у разрешењу симбиозе

У трудноћи отац нерођеног детета ствара осећај сигурности, поверења, оптимизма и тако помаже мајци да се трудноћа одвија са што мање стресова, да се осећа пријатно, вољено и да с радошћу очекује новорођенче. Повољна породична атмосфера сигурно позитивно утиче на развој детета током трудноће, што је многим родитељима познато, јер су с дететом почели да комуницирају месецима пре његовог рођења.

Однедавно и отац може присуствовати рођењу свог детета. Забележена су многа позитивна искуства, а највише користи од тога има новорођенче. Утврђено је, наиме, да очеви који су присуствовали порођају знатно више причају о свом детету и да се током одрастања знатно више вежу за њега. Током прва три месеца мајка и новорођенче развијају посебну врсту односа коју називамо симбиоза. Они се понашају као једно биће и отац је у том периоду потиснут у други план. Ипак, симбиоза не би могла да се добро развија без његове подршке, заштитничког става, разумевања и бриге о свакодневним потребама детета и мајке. Како дете расте, почиње све сигурније да примећује постојање и других особа осим мајке, а то значи да и отац постаје укључен у његов свет. Отац тако подстиче лакше разрешење симбиозе, па кроз своју различитост омогућава детету бржи когнитивни и моторички развој и стварање образаца будућих социјалних односа.

Потреба за емоционалним повезивањем

Британски психоаналитичар Џон Боулби је увео важан концепт под називом аттацхмент (емоционално повезивање или приврженост) између детета и мајке, односно особе која има ту улогу. Проучавајући децу у дечјим домовима, открио је важност тог феномена у прве три године живота и тешке последице на развој детета уколико та потреба за емоционалном повезаношћу није могла више-мање да се складно развија. У породици с оба родитеља емоционална повезаност биће већа са једним родитељем, најчешће мамом, али ће се у исто време развијати и емоционална повезаност са другим родитељем, татом. Тиме ће повезаност добити на динамици и сигурности, а касније ће присутност оца олакшати одвајање - осамостаљивање детета из заједнице с мајком.